Украјинска криза: немогућа „тачка иза које нема повратка“

Заоштравање ситуације на источноукрајинском фронту изазвало је нову серију врло оштрих изјава упућених Русији. Међу њима се посебно истичу изјаве председника Европске комисије Жозеа Мануела Бароза и председника Украјине Петра Порошенка, изречене готово у један глас. Ситуација се, кажу они, приближава тачки иза које нема повратка, и Москва треба да се заустави, ако не жели да се нађе „са оне стране“.

Врло карактеристичне изјаве. Оне не одражавају само украјинску колизију, него и иначе тип политичког менталитета који сада доминира на Западу.

Савремена светска политика траје 25 година, а све је почело од тврдње да је наступио „крај историје“. Од бритке метафоре одавно се већ одрекао и сам аутор, амерички научник Френсис Фукујама, признавши да су његова тадашња схватања била погрешна. Међутим, у суштини је управо та његова представа дуго служила као оријентир за деловање САД и других водећих земаља западног света после распада СССР-а и социјалистичког блока. То је практично значило да више није потребна дипломатија у уобичајеном значењу те речи, тј. у смислу тражења решења које је прихватљиво за све учеснике. Сада постоји некакво решење које није резултат договора, али је „исправно“, јер је засновано на вредностима и погледима Запада, а Запад је у конфронтацији са Совјетским Савезом доказао да је у праву у политичком, историјском, моралном, економском и сваком другом смислу.

Природно је да такав приступ није одговарао свима, тако да је његова реализација захтевала примену силе. Не увек војне (мада је и тога било), али увек политичке и економске, а такође медијске. То што је резултат у сваком следећем покушају био све мање убедљив готово и да се није одражавало на сам приступ.

Украјински конфликт је довео до фронталног сукоба интереса Русије и Запада. Супротности су настале одавно. Довољно је сетити се принципијелне несагласности по питању Сирије, само што тада разлике у ставовима нису биле толико отворене. Метод који не предвиђа озбиљне преговоре са партнерима, него полази од тога да они морају прихватати западне услове решавања проблема, не функционише када са друге стране стоји држава таквог калибра као што је Русија. Она из принципа не подлеже притисцима, а њен одговор на санкције које јој се уводе може бити веома моћан.

Под „тачком иза које нема повратка“ вероватно се мисли на тренутак после кога престају сви преговори и усаглашавања интереса, и почиње одмазда. Међутим, што се тиче украјинског питања, није ни било никаквих озбиљних преговора, ако се под њима подразумева жеља да стране дођу до компромиса, а не да једна страна прихвати услове друге стране. Што се тиче одмазде, ту је у питању још један парадокс политике после Хладног рата. Реч је о девалвацији речи и појмова. У том смислу је индикативан прошлогодишњи случај са „црвеном линијом“ коју је Барак Обама означио Башару Асаду. Дамаску су постављени ултиматуми, али није постојала намера да се они реализују. А када је створена ситуација у којој претње треба преточити у дело, испоставило се да за то нема довољно воље, а нема ни жеље, јер је бесмисленост примене силе очигледна.

Следећи пример је још упечатљивији. НАТО је примао нове чланице и давао им гаранције безбедности, искрено сматрајући да никада неће морати да их реализује. Парадокс НАТО-а после 1991. састоји се у томе да је и само очување и ширење ове организације изазивало све већу узнемиреност опонената (не само Русије, него и Кине, на пример), док је сам тај блок у психолошком смислу био све даљи од способности да се упушта у неку већу конфронтацију. НАТО је тврдио да Алијанса није више „на ратној нози“. Нису му поверовале земље којима су та уверавања била намењена, али су зато поверовале саме чланице, и њима је сада веома тешко да се врате у стари колосек. Додатну унутрашњу несређеност изазива чињеница да Централна и Источна Европа једноставно не верују савезницима, страхујући да ће они у кризном тренутку погазити своја обећања.

Више о руско-америчким односима

Како, на пример, да се схвати „тачка иза које нема повратка“ у Барозовој изјави? Да ли као прекид веза између Европске уније и Русије? Тако нешто објективно није могуће. Уосталом, нико није спреман да проба да ли је могуће. Наравно, вир санкција увлачи једне и друге у свој ковитлац, и спирала одговора на одговоре почиње сама да се врти. Логика одмазде постепено потискује сваки рационални резон, било економски, било политички. Па ипак, не може постојати „тачка иза које нема повратка“, као што не бива ни „крај историје“.

Сви се слажу да украјински конфликт нема војно решење. Нажалост, оружана компонента је неотуђиви део конфронтација такве врсте, и она постоји само ради тога да би на крају, када се исцрпе све могућности војне победе, ипак сви са озбиљним намерама сели за преговарачки сто. А за тим столом не постоји „тачка иза које нема повратка“, јер светска политика није партија шаха, у којој неко може однети коначну победу, него бескрајан процес тражења равнотеже. Додуше, та равнотежа се увек некако измигољи, али тежња ка њој сама по себи може донети бар привремени мир.

Аутор је председник президијума Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.