После примирја

Илустрација: Наталија Михајленко.

Илустрација: Наталија Михајленко.

На истоку Украјине уведен је режим прекида ватре. То је први озбиљан договор који су стране постигле на путу ка решавању конфликта мирним путем. Шире гледано, сви ови догађаји су доказ да се на територији бившег СССР-а и даље одвијају фундаментални процеси. Они ће се дотаћи и граница, и самосвести разних народа, и геополитичке констелације снага. Судбина источне Украјине је елемент велике и замршене слике будућности, коју засада можемо само да нагађамо.

Прекид ватре на истоку Украјине је дуго очекивани потез којим је заустављено брутално крвопролиће. Он, међутим, није допринео да се стране у конфликту приближе усаглашеном решењу, тако да ће предстојећи политички процес по свему судећи бити изузетно тежак.

Прва фаза после размене заробљеника је констатовање стања на терену, да се види шта је под чијом контролом, као и разграничавање зона одговорности. Сваки такав конфликт је рат без јасне линије фронта. О „граници“ ће моћи да се разговара тек после примирја. За постизање споразума ће бити потребна добра воља, пре свега са украјинске стране, с обзиром да се територија Украјине са гледишта међународног права налази под јурисдикцијом Кијева, а ентитети Доњецка Народна Република (ДНР) и Луганска Народна Република (ЛНР) нису међународно признати. Међутим, добра воља у овом случају значи признање губитка стварне контроле над делом државе, што, наравно, није лако, а може изазвати и озбиљне катаклизме у самом Кијеву.

Пред Русијом је тежак избор, јер Москва сноси моралну и материјалну одговорност за територије које су се дефакто одвојиле од Украјине.

После поделе територије поставља се питање ко контролише линију додира. ОЕБС је од самог почетка учествовао у политичком процесу, те је сасвим логично да ова организација преузме на себе функције мониторинга. За то јој је потребан мандат, па нема сумње да ће се у Бечу, где се налази седиште ОЕБС-а, водити жестоке дебате око овлашћења и састава мисије.

Затим треба да отпочну преговори о статусу. По изјавама које су давале обе стране није могуће проценити колика је вероватноћа да ће се наћи компромисно решење. Наравно, јавно изражени ставови су крајности и увек се формулишу у складу са очекивањима јавности, али је иза кулиса могућ и садржајнији разговор. Међутим, искуство других замрзнутих конфликата (Придњестровље или Абхазија и Јужна Осетија) сведочи да је врло тешко одузети контролу која је дефакто успостављена. Због тога, да би се сачувала целовитост Украјине потребно је уложити огромне напоре и испољити веома креативан приступ у одређивању права аутономије. Неизвесно је у којој мери је Кијев за то способан у садашњим околностима. Политичка ситуација је усијана. Много је оних који нису одушевљени примирјем. Поред тога, још пре последње рунде крваве конфронтације појавила се идеја да Украјина без Донбаса има више шансе за стицање стабилне националне државности. То значи да се фактички и сам Кијев може определити за пут замрзавања тренутног стања.

Искуство других замрзнутих конфликата (Придњестровље или Абхазија и Јужна Осетија) сведочи да је врло тешко одузети контролу [над неком територијом] која је дефакто успостављена.

Власти самопроглашених република имају задатак да доведу у ред административно-привредни апарат органа управе, који се ипак морају ослањати на некакву легитимност. За то су потребни избори, а то значи политичке организације које у њима учествују. Искуство претходних замрзнутих конфликата каже да се после стицања самосталности појављују самосвојни лидери попут Игора Смирнова у Придњестровљу или Владислава Ардзинбе у Абхазији. Међутим, на истоку Украјине нема харизматичних личности са неоспорним ауторитетом лидера. Додуше, тешко да би аутократска власт била по вољи житељима региона који се налази практично у центру Европе.

Јасно је да ће веома значајна бити улога „ветерана“, тј. учесника и вођа оружаних формација, као што је било и у другим сличним случајевима. На пример, у Карабаху и Абхазији владајућа група једноставно не може да врши своје функције без подршке удружења ветерана. Другим речима, политичка елита је формирана пре свега од представника војне елите. Ово утолико пре што ће нови ентитети посветити велику пажњу стварању и развоју оружаних снага, што је и природно. Када територија није међународно призната, онда војни фактор постаје једина гаранција њеног самосталног постојања.

Посебна тема су интереси спољних сила, које су знатно подигле „улог“ и ниво напетости у конфликту.

Пред Русијом је тежак избор, јер Москва сноси моралну и материјалну одговорност за територије које су се дефакто одвојиле од Украјине. Јасно је да ће економска помоћ у обнављању Донбаса бити пружена, али без споразума о његовом статусу свако улагање ће бити ризично. За Русију би, како се чини, идеалан био сценарио у коме би се ипак дошло до некаквог модела јединствене Украјине са широким аутономним овлашћењима Доњецка и Луганска, и гаранцијама њихових права и могућности у саставу суседне земље. Тада би помоћ овим регионима могла да се реализује у оквирима међународних напора усмерених на обнављање Украјине, а ти напори ће у сваком случају бити предузети. Ако би Донбас остао у саставу Украјине, он би у неку руку служио као полуга за утицај на украјинску унутрашњу политику.

Међутим, засада не изгледа да је вероватноћа постизања таквог споразума велика, тако да ће Москва бити принуђена да садејствује у стварању институција ДНР и ЛНР (ти називи ће вероватно бити промењени, али засада се условно могу користити), без јасне перспективе за будућност.

Што се тиче Европске уније, која је подоста допринела развоју кризе, њен првостепени задатак ће највероватније бити да нађе партнере за обнављање Украјине. Другим речима, да нађе са ким ће поделити бреме трошкова. Европа је постала свесна да је задатак санације Украјине једноставно нерешив без садејства Русије, тако да ће Европљани после потписивања примирја тражити начине да сарађују са Москвом у правцу ублажавања економског притиска на Кијев. Нејасно је какав ће бити резултат таквог покушаја, јер ЕУ истовремено говори о пооштравању санкција према Русији, што, наравно, уопште не доприноси атмосфери конструктивног поверења.

Најдеструктивнији став ће очигледно заузети САД, које украјинску кризу гледају пре свега кроз призму сопствених стратешких интереса у Европи и одвраћања Русије.

Догађаји из 2014. су доказ да се на територији бившег СССР-а и даље одвијају фундаментални процеси. Они ће се дотаћи и граница, и самосвести разних народа, и геополитичке констелације снага. Судбина источне Украјине је елемент велике и замршене слике будућности, коју засада можемо само да нагађамо.

Аутор је председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“