А зашто се злочеста Русија меша у конфликт?

Илустрација: Константин Малер.

Илустрација: Константин Малер.

Када је Запад сматрао да офанзива српске армије угрожава живот мирних косовских Албанаца, у том тренутку га ни најмање није било брига за међународне дозволе и све остале моралне губитке и материјалне трошкове – једноставно је почео да бомбардује Београд. По истој логици би, строго говорећи, НАТО морао сада да бомбардује Кијев: мостове, телевизијске центре, инфраструктуру... Чак и кинеску амбасаду, за сваки случај, као у Београду.

Нећу засада о прекиду ватре. Сачекаћу мало, знам с ким имамо посла. Него ћу о ситуацији уопште.

Е па добро, хајде да за тренутак прихватимо гледиште наших опонената који тврде да се Русија ипак меша у украјински конфликт, и то хибридно, оружјем, уз помоћ јединица састављених од пензионисаних војних лица, уз помоћ добровољаца, уз помоћ десетине псковских падобранаца који су галамили у туђој шуми... Управо за све то се Русији непоштедно уводе евросанкције, до те мере да се чак дира и у светињу, тј. у фудбал.

Честитам нашој [српској] сабраћи: ми смо постали Јевреји у новом Еврорајху, а Срби су, на пример, Цигани.

Сви добро знају да Русију обавезно треба казнити зато што се меша у конфликт, али зато сви стидљиво избегавају да одговоре на питање: „А зашто се она меша?“. „Па... овај.. па знате шта, не може неко да се меша у послове суверених држава! (Ма није ваљда! А шта је Запад све време радио?...) Па добро, може да се меша, али само уз дозволу светске заједнице. (Ма није ваљда! А Ирак? А Југославија?...) Знате шта, нека Кијев најпре лепо дотуче побуњенике, а онда ћемо расправљати! Добро, можда су они тамо стварно мало претерали са тим казненим операцијама, али чекајте да их најпре дотуку!“

Значи тако? У реду. Хајде да још за један тренутак прихватимо њихово гледиште. Зашто се Запад својевремено умешао у косовски конфликт? Зато што је са његовог гледишта једна велика нација применила на својој територији војну силу против друге, мале, побуњене нације, и наводно убијала цивиле. Да видимо сада шта пише у Википедији: „Према верзији албанских сепаратиста, представници југословенских оружаних снага организовали су у селу [Рачак] масовни масакр цивилног становништва, убивши 45 цивила. Инцидент у Рачку је приказан управо у том светлу и послужио је као повод да НАТО први пут покрене питање примене силе према Југославији.“

Даље, исто у Википедији, гледамо списак жртава трагедије 2. маја у Одеси. Наведена су 44 презимена (разуме се, списак није потпун, али овде је у питању бројка). Иначе, убијање цивила током казнене операц... пардон!.. током антитерористичке операције данас у свету не признаје можда само последњи идиот или московски либерал.

Немојте само рећи да ће „људи“ који су се радовали „ражњићима“ у одеском Дому синдиката сада одједном почети да жале оне који им током свих ових месеци пружају отпор.

Дакле, ако се неваљала Русија ипак меша, шта онда она хоће да спречи? Да ли неко можда још увек има недоумице у погледу тога ШТА чека побуњене регионе ако их, не дај Боже, „ослободе“ припадници „Националне гарде“?

Довољно је да „жмурећи“ отворимо пар страница (рецимо ову и ову), и томе слично.

Шта да се прича када они хоће да стрељају жену, и то посланицу, само зато што је на званичној седници највишег законодавног тела земље испричала како армија те земље убија своје грађане?

Немојте само рећи да ће „људи“ који су се радовали „ражњићима“ у одеском Дому синдиката сада одједном почети да жале оне који им током свих ових месеци пружају отпор. Припадници казнених јединица које ратују на југоистоку одлично знају да им се тамо супротстављају пре свега мештани. А ти мештани су руске националности, што значи да им не гине „чишћење“. Узгред, тешко би било смислити прецизнији назив од „националне гарде“, тј. наоружаних људи удружених по једном једином основу – националном, тј. националистичком. Националисти који су спремни да убијају искључиво по националном критеријуму представљају идеално оружје демократије.

Али ето, злочеста Русија им смета у томе. Многи су вероватно имали прилике да читају у штампи како је неки класични пробисвет шетао свог питбула или неко друго четвороножно оружје, и како је тај питбул напао комшијино дете. Нажалост, није чудно што мало ко ризикује да се умеша и одбрани дете, нарочито ако домаћин има јаку „залеђину“. Али да неко још примени и „санкције“ према ономе ко је ипак одлучио да га одбрани – тако нешто је могуће само у међународној политици.

Када је Запад сматрао да офанзива српске армије угрожава живот мирних косовских Албанаца, у том тренутку га ни најмање није било брига за међународне дозволе и све остале моралне губитке и материјалне трошкове – једноставно је почео да бомбардује Београд. По истој логици би, строго говорећи, НАТО морао сада да бомбардује Кијев: мостове, телевизијске центре, инфраструктуру... Чак и кинеску амбасаду, за сваки случај, као у Београду. И на томе би се све одмах и завршило. То јест, био би „и на земљи мир, и међу људима добра воља“. Не би било никаквих санкција, Пољаци не би оболели од диспепсије због претераног конзумирања воћа, а московски „пршутоиди“ од анорексије. Али зато би на хиљаде људи било спасено, и уз то би конфликт био трајно решен уз поштовање свих ставова и учешће свих заинтересованих страна, јер ништа тако не зближава као заједничко учешће у решавању туђе судбине.

У том случају би се, наравно, све завршило далеко раније. Не би ни морао да се бомбардује Кијев. Довољно би било запретити прстом. Или још пролетос шапнути на увце: „Није лепо убијати. То доноси несрећу. А несрећа је кад нема пара.“ И завршен посао. Не би било ни туге, ни разарања, ни врло озбиљне међународне кризе.

А зашто им то нису шапнули? Па зато што данас не бомбардују Кијев, а ономад су бомбардовали Београд. Зато што постоје „наши“, и постоје „њихови“. И то није подела према идеологији или некаквим режимима, него искључиво према националном критеријуму. Погледајте како у холивудским филмовима приказују Србе, а сада већ и Русе. Честитам нашој сабраћи: ми смо постали Јевреји у новом Еврорајху, а Срби су, на пример, Цигани. Њихова права могу да се игноришу. Њихови животи, животи њихових избеглица и несталих особа могу и да се не рачунају. Сваком нацисти је дозвољено да их „чисти“, да их лустрира, да их тера „кући у Кацапију“ [Кацапи – западноукрајински погрдни назив за Русе], да их тамани забрањеним врстама оружја, да им одузима права која „аријевцима“ припадају по свим међународним конвенцијама...

А ономе ко смета том „орднунгу“ следују санкције. Додуше, боље је право у „душегупку“, али шта ћеш, не може због нуклеарног оружја. Нису стигли да наговоре претходно пијано руководство Русије да одбаци тај „зарђали баласт епохе Хладног рата“. И ето, сада морају да се уздржавају, да се каче за фудбал и за банке.

Олег Одинцовски је политички коментатор портала svpressa.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“