Ко прижељкује „хрватски сценарио“ за Украјину

Илустрација: Алексеј Иорш.

Илустрација: Алексеј Иорш.

На постјугословенском простору, чији ратови 1990-их садрже многе злослутне паралеле са украјинском кризом, реализована су четири сценарија: ликвидација побуњених ентитета, аморфна федерација, двонационална државност и сецесија. Што се тиче Украјине, изгледа да западни стратези управо хрватски сценарио виде као оптимално решење.

Догађаји у Украјини имају низ сличности и паралела са југословенском кризом.

Прво, то су дубински узроци конфликта, који сежу у доба настанка како социјалистичке Југославије, тако и Украјине као савезне републике СССР-а. У оба случаја су административне границе претворене у државне. Тиме је подељен целовити организам народа, у једном случају српског, а у другом руског. Тако су нарушене исконске везе, које су успостављане вековима.

Друго, то је подршка коју су велики светски играчи, пре свега Запад, пружили тежњи за суверенитетом једног народа на штету других. Треће је потискивање и протеривање Русије из земаља које су некада биле у зони руског/совјетског утицаја. Четврто, тај простор су заузеле (у економском, политичком, војном и медијском смислу) западне наднационалне и транснационалне компаније. Западни естаблишмент користи сва средства за остваривање интереса својих корпорација и кланова, реализујући политику „двоструких стандарда“. Бела кућа и њени сателити подржавају сепаратистичке тежње терориста, трговаца дрогом и људским органима (сетимо се јуришника „Ослободилачке војске Косова“), ако се то исплати. Међутим, „синови капитала“ никада неће подржати тежње за суверенитетом, слободом и демократијом уколико то не одговара интересима западних компанија. Тако је било у случају Републике Српске, тако је и у случају Доњецке и Луганске републике.

Нису нимало случајни апели саветника кијевског председника Ј. Луценка да се у борби против југоистока искористи искуство Хрватске. Он је отворено изјавио да Кијеву као пример треба да послуже Хрвати, који су „три године трпели, и штавише развијали економију и армију, а затим су тенковским нападом збрисали сепаратисте са лица земље“.

Индикативно је да је у априлу 2007, када је покренут руски пројекат „Јужни ток“, Стејт департмент усвојио документ под називом „Стратешки план од 2007. до 2012. финансијске године“. У њему је администрација САД први пут после формалног окончања Хладног рата као свој приоритетни задатак поставила супротстављање „негативном понашању“ Русије, између осталог и њеном све већем утицају на светском тржишту енергената. Као што је познато, украјинска криза је такође непосредно повезана са борбом за енергетске ресурсе и путеве њиховог транзита.

У сваком случају, савремени свет је сложени простор у коме се преплићу линије моћи, а у чворним тачкама тог сплета сукобљавају се интереси великих светских играча. Југославија, Србија и Украјина су управо те чворне тачке. Због тога су и кризе у тим подручјима најакутније и најдуготрајније.

Све су то заједничке црте југословенске и украјинске кризе.

Шта није исто

Постоје, међутим, и битне разлике. Реч је пре свега о несумњивој и очигледној промени статуса и улоге Русије у светској политици, до које је дошло последњих година. У време југословенске кризе руководство Русије на челу са Јељцином и Козирјевом грубо је игнорисало националне интересе и кретало се стазом коју му је утабао интегрални Запад, док данас и друштво и власти у Русији одлично схватају да се у Украјини не води борба само за будућност наше земље, него и за будућност читавог „руског света“, тј. свих оних индивидуа и заједница у свету које на неки начин гравитирају ка Русији. Због тога се Москва труди да буде „изнад сукоба“, како је у недавном интервјуу за емисију „Имам право да знам!“ (рус. „_serbianBeginIgnore_Право знать!_serbianEndIgnore_“) истакао министар спољних послова Русије С.В. Лавров, и труди се да чини све што од ње зависи како би Мински споразум функционисао као „шема, као оквир у који треба уписати детаљније споразуме практично за сваку тачку“. То је први циљ. Други је да решење украјинског конфликта буде инклузивни, тј. свеобухватни национални дијалог, уз учешће свих којих се он тиче. За преговарачким столом треба да седе сви учесници конфликта, а не као што је то било у решавању босанске и хрватске кризе. Тада је интересе непосредних учесника конфликта заступао званични Београд. Управо тако, у правцу инклузивности, дејствује и Контакт-група, коју чине представници украјинских страна, Русије и ОЕБС-а. Другим речима, улога Русије у регулисању украјинске кризе принципијелно је другачија од улоге коју је она имала у балканским конфликтима.

Улога Русије у регулисању украјинске кризе принципијелно је другачија од улоге коју је она имала у балканским конфликтима.

Управо за ту суштинску промену улоге и позиције Русије у светској политици везан је и незапамћени притисак који Запад врши на нашу земљу. На конференцији за новинаре после самита Шангајске организације за сарадњу (ШОС) у Душанбеу В.В. Путин је дао објективну и неумољиву оцену догађаја у Украјини. Увођење новог пакета санкција нашој земљи, по речима руског председника, изгледа „помало чудно“, а уствари убедљиво доказује да „Украјина никога [на Западу - Ј.П.] не занима, него се једноставно користи као инструмент за некакво подривање међународних односа. Украјина се користи као инструмент помоћу кога поједини учесници међународног дијалога остварују своју жељу. А жеља им је да се реанимира НАТО, али не само као војна организација, него и као један од кључних инструмената спољне политике Сједињених Америчких Држава. А све са циљем да САД око себе окупе своје сателите и да их застраше некаквом спољном опасношћу.“ Данас је Украјина ухваћена у замку туђих интереса, као некада Југославија и Србија.

Прижељкивање хрватског сценарија

Сагледавање те чињенице и горко искуство Балкана дају повода за убеђење да многи сценарији „решавања“ југословенске кризе под суптилним руководством Брисела и Вашингтона ипак неће бити поновљени у Украјини. На постјугословенском простору су реализована четири сценарија: ликвидација српских енклава (Хрватска), аморфна федерација (БиХ), двонационална државност (Македонија) и сецесија (КиМ). По мом дубоком уверењу, западни стратези управо хрватски сценарио виде као оптимално решење. Није случајно Кијев тако журно донео одлуку о „посебном статусу“ Доњецке и Луганске области. Тај закон предвиђа привремено (на три године) увођење посебног поретка локалне самоуправе на појединим подручјима Доњецке и Луганске области, у зони где Кијев спроводи оружану операцију. Предвиђено је одржавање ванредних избора за локалне органе власти 9. новембра 2014, гарантује се право коришћења и учења руског или било ког другог језика „у јавном и приватном животу“. Такође се гарантују слободан развој и равноправност. Предвиђена је чак и амнестија за учеснике борбених дејстава. Лично ја не верујем у искреност тих одредби. Нису нимало случајни апели саветника кијевског председника Ј. Луценка да се у борби против југоистока искористи искуство Хрватске. Он је отворено изјавио да Кијеву као пример треба да послуже Хрвати, који су „три године трпели, и штавише развијали економију и армију, а затим су тенковским нападом збрисали сепаратисте са лица земље“.

Дакле, аналогија са некадашњом Српском Крајином је више него очигледна. Као што је познато, примирје у српско-хрватском конфликту успостављено је у пролеће 1992, а Загреб га је грубо нарушио управо три године касније, када је у мају и августу 1995. добро припремљена хрватска армија извела две муњевите операције: „Гром“ у Славонији и „Олују“ у области Книна. Тада су самопроглашени српски ентитети ликвидирани, а Хрватска је постала етнички „најчистија“ република на постјугословенском простору (не рачунајући КиМ). Током тих операција из Крајине је прогнано око 250 хиљада људи. Остатак Републике Српске Крајине у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему постојао је до 1998. као аутономија под протекторатом УН. Те територије је после интеграције напустило још готово 80 хиљада Срба. Међународни комитет Црвеног крста израчунао је у октобру 1995. да је на територији Крајине после двеју поменутих операција остало само око пет хиљада људи српске и других националности.

По свему судећи, управо тај сценарио намеравају да остваре кијевске власти. У том случају житеље Доњецке и Луганске области не очекује само прогон, него и зверства која над Русима и онима чији је матерњи језик руски чине јуришници „Националне гарде“ и разноразних банди попут батаљона „Донбас“, „Ајдар“, „Дњепропетровск“, „Азов“ и многих других. Опасност од могућег физичког уништења становника руске националности један је од главних разлога због кога ће Русија и даље бити активан учесник преговарачких процеса на свим нивоима. Ми данас не можемо и не смемо поновити Милошевићеву грешку. Он је постепено одступао са својих позиција у Хрватској и Босни, тако да је Србија остала без једног дела своје историјске постојбине. Данас као звона за узбуну одјекују речи које је изнедрио Велики отаџбински рат: „Немамо куд да се повлачимо, иза нас је Москва“.

Јелена Пономарјова је професорка Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО).

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“