Скромније, али зато поузданије

Илустрација: Константин Малер.

Илустрација: Константин Малер.

Руска Федерација и Европска унија су практично вршњаци. РФ се на карти света појавила у децембру 1991, а ЕУ у фебруару 1992. И поред тренутне кризе, Стари свет и даље остаје заједница која је нама најближа у културно-историјском смислу. Узбуркане страсти између Москве и европских престоница сведоче управо о тој блискости и о томе да је хроника наше коегзистенције веома дуга. Азија, за разлику од Европе, не изазива никакве емоције.

Односи Русије и Европске уније и даље су крајње затегнути, а не види се ни најмања могућност да та затегнутост попусти. Очигледно је да Брисел неће укидати санкције, бар не у догледној будућности. Штавише, било какав неред на истоку Украјине сада ће се, по свему судећи, интерпретирати искључиво као кривица Москве, и може послужити као повод за нове мере одмазде. На пример, недавно је дата изјава да ће санкције према Русији бити пооштрене уколико јединице Доњецке Народне Републике успоставе контролу над Доњецким аеродромом. Другим речима, Русија је одговорна буквално за све што се дешава у Украјини.

Могу ли Русија и ЕУ да се врате на конструктивније односе? Колико јуче је на званичном нивоу било уобичајено да се говори о стратешком партнерству. Правна основа тих веза је Споразум о партнерству и сарадњи, који је потписан пре 20 година. Тај споразум подразумева да ће се стране кретати у правцу свестраног зближавања и интеграционог облика сарадње.

Тачно је да се приступи РФ и ЕУ не подударају, али то није доказ да је неко од нас у праву, нити је доказ нечије супериорности.

Дотични документ нико неће укинути, јер то уопште није неопходно. Али зато нови основни документ, о коме се преговарало пре украјинске кризе, сигурно неће бити потписан. Када једнога дана контакти између Москве и европских престоница буду у потпуности обновљени, а то ће се пре или касније свакако догодити, биће потребан принципијелно нови модел односа, и он не може бити заснован на дугорочним жељама, него на стварном стању и на границама реалних могућности.

РФ и ЕУ су практично вршњаци. Руска Федерација се на карти света појавила у децембру 1991, а Европска унија у фебруару 1992. И једна и друга су нови ентитети, али су обе наследиле дугу историју својих претходника. Стога не би било сасвим коректно тврдити да се почетком 1990-их у сваком погледу почињало од нуле. Па ипак, не може се порећи ни покушај да се суштински у свему крене од почетка. Тада су се први пут обе стране сложиле да им је дугорочни циљ формирање заједнице на основу хармонизације нормативне базе, и (у идеалној варијанти) највеће могуће зближавање.

Европска унија је необична структура, са сложеним унутрашњим устројством и јако израженом идеолошком компонентом. Због тога ЕУ није много подесна за нормалне односе са спољним партнерима, нарочито ако они могу да се третирају као потенцијални учесници европског пројекта у ужем (чланство) или ширем смислу (зона у којој се примењују правила и норме Европске уније). Русија никада није озбиљно разматрала могућност ступања у Европску унију, нити ју је Брисел доживљавао као вероватног кандидата. Па ипак, Москва се генерално слагала са тим да европска нормативно-правна база може, и чак треба да служи као основа за зближавање.

У једном тренутку је Европској унији постало јасно да само знатно ослабљена Русија може обезбедити задовољавајуће услове за [прихватање европске нормативно-правне базе]. Што је држава постајала ефикаснија после кризе 1990-их, Москва је захтевала све равноправнији модел односа.

Додуше, у једном тренутку је постало јасно да само знатно ослабљена Русија може обезбедити задовољавајуће услове за такав приступ. Што је држава постајала ефикаснија после кризе 1990-их, Москва је захтевала све равноправнији модел односа. Другим речима, захтевала је односе који нису засновани на бази правних прописа Европске уније, него на некаквим заједничким, усаглашеним правилима. Европска унија, међутим, није довољно способна за тако нешто. Због тога је љуштура остала иста, а садржај је постајао све сиромашнији. Украјинска криза је ставила тачку на такво стање ствари. Бесмислено је говорити о стратешком партнерству када се уводе узајамне санкције.

Шта даље? У периоду који предстоји задатак је да се минимализује штета. Демонтажа претходног модела може се одвијати у контролисаном режиму, а може и путем урушавања. Засада би се пре рекло да је у питању ово друго.

Федерика Могерини, нова шефица европске дипломатије, недавно је у излагању за време дебате у Европском парламенту рекла: „Русија... може да не буде партнер у овом тренутку, али она је стратешка земља у свету. Нама је потребно да дубоко преиспитамо наше односе са Русијом у наредних пет година.“ То је исправан приступ. Са једне стране, признаје се да од Русије није могуће побећи, а са друге се истиче потреба за преиспитивањем самог модела односа.

Исто је то потребно и Русији: да схвати шта жели од Европске уније сада, када су се распршиле илузије везане за интеграцију. Ако је окретање Азији заиста приоритет, онда треба нагласити да то није усмерено против Европе, него једноставно није могуће функционисати у 21. веку без разговетне политике према делу света који доживљава најбурнији развој.

Стари свет и даље остаје заједница која је нама најближа у културно-историјском смислу. Узбуркане страсти између Москве и европских престоница сведоче управо о тој блискости и о томе да је хроника наше коегзистенције веома дуга. Азија, за разлику од Европе, не изазива никакве емоције. Европа ће дуго бити врло важан економски и технолошки партнер, мада се сада чини све како би узајамна зависност била што мања. Разуман би био прагматичан приступ, као и и признање да су наше садашње разлике једним делом производ наших заједничких корена, из којих су стабла кренула на различите стране.

Према томе, тачно је да нам се приступи не подударају, али то није доказ да је неко од нас у праву, нити је доказ нечије супериорности. То је само једна чињеница, и ништа више. Осим тога, експанзивни покушаји да се заузме што више „животног простора“, независно од метода (војнополитичког или медијског и правног) који се у тим покушајима примењује, могу изазвати велике потешкоће и на једној и на другој страни. Има разлога да обе стране поступају опрезно, са свешћу да се идеална хармонија не може постићи, али да свакако треба избећи и дисхармонију, која је разорна за све. У том случају постоји шанса да се после извесног времена отпочне са изградњом новог простора „велике Европе“ која се неприметно прелива у „велику Азију“. Дакле, без претерано амбициозних пројеката и тежње да се онај други „преваспита“, него са свешћу да је то заједничка потреба.

Аутор је председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.