Ебола, Русија и „Исламска држава“, највеће пошасти данашњице

Недавне изјаве високих руских званичника да ће се одлучно супротставити притиску Запада не би требало да зачуде Вашингтон и европске престонице. У интервјуу за „Росијску газету“ секретар Савета безбедности РФ Николај Патрушев изјавио је да су САД биле те које су створиле кризу у Украјини, јер су увек настојале да сузбију утицај Русије. Председник Путин је у интервјуу за српски дневни лист „Политика“ рекао: „Заједно са ограничењима усмереним против целих сектора наше привреде, такав приступ [Запада] је тешко назвати другачије него непријатељским.“ Премијер Русије Дмитриј Медведев деловао је као миротворац, предлажући у свом интервјуу за амерички CNBC да ситуацију треба „довести на почетно стање“ пре него што се почне „размишљати о развоју будућих односа“.

Према мишљењу московског часописа „Независима газета“ ово је звучало као „медијска паљба“ од стране руских званичника.

Али, шта је друго и могао да очекује председник Обама када је у свом говору рекао да је Русија, после еболе, највећа претња по Уједињене нације? (Терористичка организација „Исламска држава“ морала је да се на листи глобалних пошасти задовољи понижавајућим трећим местом, далеко иза Русије.) А како је немачка канцеларка Ангела Меркел очекивала да ће Москва реаговати на њене услове за укидање санкција Русији: „обезбеђивање демократских избора на истоку Украјине, који ће се спроводити под надзором ОЕБС-а, а које ће признати влада у Кијеву“? Будући да Кијев не може да спроведе опште и демократске изборе на територији која је под његовом контролом (јер не учествују важне странке, попут Партије региона и Комунистичке партије, које традиционално имају велику подршку у источним областима Украјине), како Ангела Меркел може да очекује да ће Русија то учинити у источној Украјини, а за рачун власти Кијеву?

Без обзира што су изложени великом притиску, руски званичници Западу стављају на знање да неће устукнути, јер за то не постоји ниједан разлог. Бивши председник Украјине Виктор Јанукович повиновао се низу западних захтева, као што су ослобађање активиста Мајдана у јануару и фебруару 2014. и потписивање споразума о подели власти са опозицијом. Међутим, ови уступци нису га сачували од одмазде Запада.

Дакле, Запад је сам одговоран за негативне сигнале које добија из Москве. Поред тога, наведене изјаве руских званичника заснивају се на реалном стању у Украјини. Николај Патрушев, секретар Савета безбедности РФ, не претерује када каже да је у последњих 10-20 година „у Украјини стасала читава генерација затрована мржњом према Русији.“ О овоме сведоче жестоке борбе у источној Украјини у којима на обе стране учествују бројни млади добровољци. Нажалост, Патрушев је такође у праву када каже да ће за Украјину бити „тешко и болно“ када „постане свесна“ реалности у којој се нашла, јер је изгубила привилегије од трговинских односа са Русијом, а није добила чланство у ЕУ (али је преузела бројне обавезе). Патрушева треба озбиљно схватити и када каже да војна машинерија НАТО-а, за коју је првобитно речено да није усмерена против Русије, више не крије да је њен циљ да „обузда“ Русију.

Док се за америчку владу и извесне структуре ЕУ може рећи да су биле непријатељски настројене, америчка и европска предузећа веома су се трудила да освоје руско тржиште. Данас не можемо опстати без заједничког тржишта, ресурса и стручњака, и ова чињеница је такође веома важна. Она можда није поменута у интервујуу Патрушева, али се свакако може чути у изјавама министара владе РФ задужених за финансије и привреду. Заправо, овакав став непрестано понавља и сам председник Путин.

У говору на инвестиционом форуму „Русија зове“ одржаном у Москви, Путин је нагласио да, иако трага за новим партнерима у Кини и Латинској Америци, Русија не окреће леђа својим традиционалним партнерима у ЕУ, упркос уведеним санкцијама. „Санкције нису наш избор“, истакао је Путин на форуму.

Западни експерти, попут бившег амбасадора САД у Русији Мајкла Макфола, који напомињу да Русију треба „обуздати“, заборављају да модерна руска елита није ни налик оној из совјетског времена, којој је у извесном смислу одговарало да буде изолована. Данас руководство Русије једноставно неће допустити тако нешто. Када Москва говори о санкцијама Запада као о „могућностима“, то не значи повратак на стару совјетску идеју о „самодовољности“. На крају крајева, чак и актуелно вођство Северне Кореје одустаје од Ким Ил Сунгове стратегије „ослањања на сопствене снаге“. Руски лидери под „могућностима“ подразумевају трагање за новим партнерима и новим тржиштима у Азији и Латинској Америци. То такође укључује и развој новог, паметног оружја, а не бесмислено гомилање тенкова и нуклеарних глава, као што је био случај у време Леонида Брежњева.

Наравно, руска елита ће врло брзо одговорити на сваки добронамерни сигнал са Запада. Ипак, можда ће бити опрезнија после сукоба 2008. и 2014. Не треба заборавити да су и ране из руско-грузијског рата 2008. зацелиле за свега неколико месеци.

Дмитриј Бабич је политички коментатор радија „Глас Русије“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.