Масовна гробница савести

Манастир Светих Архангела код Призрена се помаља док се возимо по планинским серпентинама. У последњем таласу прогона Срба киднапован је монах Харитон. Његово тело је пронађено после више од годину дана. У овом крају више нема парохијана. Само је о великим празницима Евица Ђорђевић са ћерком Милицом долазила таксијем. А у Призрен су се враћале пешке, у знак протеста.

Двогодишња Милица је последње српско дете у некадашњој древној престоници православног Косова. Врло упечатљива илустрација уз термин „геноцид“, који се у последње време веома често користи у контексту догађаја у Новорусији.

„Гађају школе, болнице и музеје“
Три руска репортера којима су добро позната ратишта бивше Југославије и Украјине ексклузивно за „Руску реч“ пореде своја искуства. Да ли рат у Украјини личи на рат на Косову? Да ли ће ДНР и ЛНР проћи као РСК? Ко чини ратне злочине у Украјини и какве?

Историја прави још један круг по спирали подмазаној мржњом, показујући другу страну рата, на брзу руку покривену земљом да се не би видело колико је наказна. Масовне гробнице... Страшан канцеларијски термин, иза кога се крије трагедија читавих народа. Руке свезане иза леђа, лобање са прострељеним затиљком, тела избодена бајонетима... Није реч ни о Руанди, ни о Бабјем Јару. Реч је о Донбасу, о територији коју су контролисале украјинске оружане снаге.

Рекло би се да је то граница после које треба вршити ексхумацију савести... Али међународна заједница, која страствено осуђује руководство Југославије за геноцид, у овом случају стидљиво заобилази јаме са костима. А Кијев услужно демонстрира масовне гробнице које су дело руку „сепаратиста“ у Славјанску. Ја сам видео како су настале те гробнице. После бомбардовања од стране украјинских оружаних снага по граду је пролазио волонтер са надимком Дрвосеча и скупљао лешеве. Од петоро погинулих бар за троје се није знало ко су. Они су истог дана сахрањивани на гробљима. Била је страшна врућина. Није било струје.

Украјински „Пинкертони“ су једноставно откопали те гробнице.

Шта ће бити даље? Покушаћу да погодим на основу примера из историје. После хрватске операције „Олуја“ у Српској Крајини је пронађено неколико таквих гробница са 2500 убијених. Међутим, цивилизовани свет је тада већ очекивао скори пад Милошевићевог режима, а непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ. Зато се српске жртве нису рачунале, нити је за њих важио термин „геноцид“. Као некакав „жртвени јарац“, због једног случаја је на 5 година осуђен Божо Бачелић, командир извиђачког вода 113. бригаде оружаних снага Хрватске.

А за „покољ у Сребреници“ (гробнице у Републици Српској и Босни и Херцеговини, у којима је нађено укупно 8000 лешева) осуђено је пар десетина високих српских официра и политичара, и сви су добили од 15 година затвора до доживотне робије, иако се још увек воде дискусије о томе да ли су у масовним гробницама сахрањени цивили или непосредни учесници борбених дејстава.

Европско право је селективно када се ради о догађајима са политичким контекстом. Ако Кијев предочи своју „Сребреницу“, тешко да ће хашка Јустиција на други крај теразија ставити доњецку „Крајину“.

Руски текст на порталу kp.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.