У сусрет епохи фактичке многополарности

Илустрација: Татјана Перелигина.

Илустрација: Татјана Перелигина.

Ове године човечанство обележава сто година од почетка Првог светског рата. Пре сто година оно што се догодило због сукоба у оквиру једне цивилизације на крају је проузроковало милионе жртава широм света. А притом се чинило да је човечанство већ тада било на врло високом степену узајамног разумевања и прогреса. Данашњи покушај да се свет подели на „наше“ и „њихове“ само ствара нове конфликте.

Висок културно-интелектуални потенцијал европске цивилизације није могао да спречи ни Други светски рат, изазван, између осталог, ксенофобичном теоријом расне доминације, која је запосела умове високо развијених народа Европе. Из Другог светског рата убрзо се развио Хладни рат. Пре четврт века нестали су идеолошки разлози за његово даље трајање: блок социјалистичких земаља се сам расформирао, распао се Совјетски Савез. Међутим, некадашњи противници овог блока нису следили тај пример. Они не само да су сачували своје војнополитичке инфраструктуре, него су их чак ојачали и проширили. Тако су се задржале претпоставке за наставак подела и сукоба на евроазијском континенту, што је и почело неизбежно да долази до изражаја у догађајима последњих деценија, од рата у бившеј Југославији до садашњег украјинског конфликта.

Према вишенационалном и мултикултурном Совјетском Савезу из времена Хладног рата Запад је примењивао политику обуздавања. Али Совјетског Савеза више нема. Нема ни разлога за наставак Хладног рата. Међутим, према земљи која је наследник СССР-а, тј. према савременој Русији, Запад није почео да се примењује другачију, квалитативно нову политику.

Висок културно-интелектуални потенцијал европске цивилизације није могао да спречи ни Други светски рат, изазван, између осталог, ксенофобичном теоријом расне доминације, која је запосела умове високо развијених народа Европе.

Нова је могла бити политика укључивања. Али Запад није одолео искушењу да убере плодове „победе“ у Хладном рату. Привидне победе, треба рећи, јер окончање Хладног рата је било у једнакој мери успех и резултат напора свих његових учесника. Ма како било, кренули су за малим - да поделе свет на „наше“ и „њихове“ – а могућност за велико су притом изгубили. Хтели су сваку државу да ставе пред лажни избор – „са нама или против нас“? Напре су то биле Пољска и Бугарска, затим Грузија и Молдавија, сада Украјина, а онда, можда, Белорусија и Казахстан...

А Русија? Има ли Запад „руску“ стратегију? Управо стратегију? Као што постоји европска стратегија, евроазијска стратегија, светска стратегија? Не, тако нешто не постоји. Нити је постојало. Јер, да је таква стратегија постојала, ми бисмо се, као у своје време Француска и Немачка, које су формирале садашњу Европску унију, све време концентрисали на оно што нас већ повезује, а не на оно што нас још увек дели. Али целокупно искуство из последње две деценије показује нам да се, када се ради о политици према Русији, увек истичу разлике, а не оно што нам је заједничко.

Ако желимо да ствари назовемо правим именима, морамо признати да Запад ризикује да изгуби Русију, тиме што међу њеним суседима регрутује „нове савезнике“. И то је основна геополитичка рачуница Запада. Јер Русији се ништа страшно неће догодити. Али неће доћи до удруживања, неће бити сарадње на глобалном нивоу.

Док се не удружимо, нећемо победити тероризам.

Нећемо спречити трговину наркотицима.

Нећемо решити проблем енергетике.

Нећемо решити проблем ресурса.

Нећемо решити проблем пијаће воде.

Нећемо решити проблем одрживог развоја.

Запад ситуацију у Украјини покушава да представи као последицу империјалистичких тежњи Русије, које представљају опасност за њене суседе. Али оваква примитивизација кризе ни на који начин нам не помаже да из ње пронађемо излаз.

Истински разлози трагичних догађаја у Украјини леже, међутим, пре свега у покушају да се унутрашњи конфликт у овој земљи представи као последица неких вредносних сукоба између народа, иза чега почиње да се назире и нова подела на „добре“ (оне који могу да прихвате одређене вредности) и „лоше“ (оне који их не прихватају). У суштини, у основи конфликата, које неки покушавају да представе као међуцивилизацијске, најчешће леже економски и социјални проблеми. Они су везани за велике разлике у животном стандарду, у националном развоју, у подели добара и у глобалним кретањима ресурса.

У случају Украјине сви ови проблеми су вишеструко увећани због покушаја националиста да игноришу историјске, националне и културне традиције сопствене земље, да је поделе на „наше“ и „њихове“, а затим претворе у земљу „само за Украјинце“. Неизбежне последице такве политике иду од физичког обрачуна са грађанима који се са таквим усмерењем не слажу све до правог грађанског рата, при чему је то постало могуће, пре свега, због безусловне подршке коју украјински националисти добијају из иностранства.

Руски пример нам, напротив, показује да је могуће да у оквиру једне државе вековима заједно опстају различите расе, културе и религије. Уопште узев, историја Русије је историја дијалога међу цивилизацијама. Овај дијалог није увек био идеалан. Али наша земља је умела да пронађе моделе заједничког живота у име општег добра, што њено искуство чини јединственим и вредним пажње. Могуће је да управо због ових цивилизацијских специфичности Русија никада није била колонијална сила, већ је, напротив, дала суштински допринос укидању система колонијализма у свету.

Русија је, као и увек, спремна да пружи свој допринос развоју дијалога међу цивилизацијама, зато што не види да постоји друга могућност. Тачније, зато што види да су сценарији који се нуде као алтернатива, међу којима је и механизам успостављања једнополарног лидерства, пред нашим очима доказали да воде у ћорсокак, па и да носе опасност. Човечанство, мада са напором, ипак ступа у нову епоху, у епоху фактичке многополарности. Време је да се за њу припремимо, а не да се држимо рецепата из прошлости.

Аутор је руководилац Федералне агенције за питања Заједнице независних држава, сународника у иностранству и међународну хуманитарну сарадњу „Россотрудничество“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.