Слом без борбе: Како је била уништена групација совјетских трупа од пола милиона војника

Илустрација: Константин Малер.

Илустрација: Константин Малер.

Крајем 1980-их без иједног пуцња престала је да постоји моћна западна тампон зона СССР-а. Огромна групација совјетских снага у Источној Немачкој припремана је да у најсложенијим условима изводи борбена дејства, укључујући и преживљавање атомског удара, није могла да се спасе од политике сопственог руководства. Елитне јединице совјетске армије претрпеле су најгора понижења која су уследила после завршетка Хладног рата, што је последица невероватних аутодеструктивних потеза тадашње Москве.

 9. маја 1945. на Црвеном тргу одржана је Парада Победе, а само 20 дана касније из Врховног штаба СССР-а стигла је наредба о формирању окупационе армије, на чије чело је постављен чувени војсковођа, маршал Георгиј Жуков. Совјетске јединице са штабом у Потсдаму (касније Винсдорфу) требало је да обезбеде управљање својом зоном окупације Немачке, у којој су одговарале и за нормализацију живота у мирнодопским условима.

Стаљин највероватније није планирао да ће совјетске и савезничке јединице тако дуго остати у Немачкој. Политичко руководство СССР-а првобитно је разматрало могућност уједињења Немачке. После ликвидације нацизма први претенденти на победу у Немачкој били су комунисти и социјалисти. Совјетском Савезу би добро дошао савезник у центру Европе, а за то су постојале све предиспозиције.

Редукују се најубојитији

Стаљин највероватније није планирао да ће совјетске и савезничке јединице тако дуго остати у Немачкој. После ликвидације нацизма први претенденти на победу у Немачкој били су комунисти и социјалисти.

Међутим, ситуација се развијала у другом правцу. Почео је Хладни рат и групација у Немачкој постала је тампон-зона на западним границама зоне утицаја СССР-а. Од 1954. њен званични назив је Групација совјетских трупа у Немачкој, а њен правни статус дефинисан је Уговором о односима између СССР-а и Источне Немачке (1955).

Цео свет је могао да одахне, јер је Трећи светски рат ипак избегнут, што значи да и Групација совјетских трупа у Немачкој није служила својој главној сврси. И само присуство добро припремљене и опремљене војне групације већ је било довољан фактор стабилности који може да охлади усијане главе у Вашингтону и Бриселу.

Тако је било све до 1989, када је СССР у оквиру политике спољнополитичких уступака, коју је спроводио Михаил Горбачов, најавио реализацију плана за једнострано редуковање армије. Редуковане су, и то једнострано, најубојитије јединице. Из Немачке су повучене и расформиране две тенковске дивизије, два засебна тенковска пука и осам засебних батаљона.

„Споразум 2+4“ фактички је значио да се границе Западне Немачке проширују и обухватају читаву Немачку. САД нису ни помишљале да повуку своје трупе са територије Западне Немачке (оне су и сада тамо), а СССР је пристао да целу своју армију повуче до 1994.

Пао је Берлински зид, а СССР је био већ ослабљен контроверзним реформама и стањем спољне економије, тако да није могао утицати да се његови интереси поштују приликом реализације уједињења Источне и Западне Немачке. „Споразум о коначном регулисању у погледу Немачке“, познатији као „Споразум 2+4“, потписали су 2. септембра 1990. министри спољних послова Западне Немачке, Источне Немачке, СССР-а, САД, Француске и Велике Британије. То је фактички значило да се границе Западне Немачке проширују и обухватају читаву Немачку. САД нису ни помишљале да повуку своје трупе са територије Западне Немачке (оне су и сада тамо), а СССР је пристао да целу своју армију повуче до 1994. Треба истаћи да је Западна војна групација (како је тада почела да се зове Групација совјетских трупа у Немачкој) бројала 546.200 људи, и да је имала 115 хиљада комада борбене технике, 677 хиљада тона муниције, 36290 зграда и објеката у 777 војних насеља. Повлачење толиких војника и толике имовине у поменутом року било је равно срамном бекству у амбис.

По повратку из Немачке у Русију већина јединица је расформирана. Многи Немци су саосећали са совјетским војницима, схватајући да они у отаџбини немају чак ни станове, да ће многи бити отпушени из армије, а да ће они који остану примати бедну плату.

Историчар Вернер Борхерт истиче да се локално становништво често жалило „када они [совјетски војници] пролазе својим камионима и тенковима, али да су за многе, у ствари за већину, они отишли као пријатељи“. Многи су у Источној Немачкој заиста били благонаклони према совјетским војницима. Било је ту парада, митинга, цвећа... Током дугогодишњег боравка многи совјетски војници су се спријатељили са Немцима. Било је, додуше, и непријатних ситуација. Приликом повлачења армије неко је бацио бакљу на вагон са муницијом док је воз пролазио испод надвожњака. Стражар је угасио запаљену цираду и тако спречио да муниција експлодира, али је то платио животом.

Кући као у госте

Један од најважнијих проблема повлачења трупа било је питање њиховог размештаја по доласку у Русију. Војни врх је предлагао да се трупе повуку као што су то радили Французи, тј. истим темпом којим се припремају нове локације за њих. Међутим, како се изразио последњи командант Западне војне групације Матвеј Бурлаков, државни врх „није мислио на сопствену армију“. Штавише, тадашњи председник Русије Борис Јељцин трудио се да угоди западним повериоцима и одлучио да за четири месеца скрати рок за повлачење армије.

На почетку преговора о повлачењу трупа немачка страна је обећала да ће изградити станове у Русији за све официре, јер јој је било важно да што пре види леђа Западној војној групацији, али је издвојено само 8 милијарди марака. На територији Русије, Белорусије и Украјине саграђено је укупно 45 хиљада станова. Без крова над главом остало је преко 170 хиљада активних официра и 160 хиљада других војних лица.

За многе је повлачење трупа било лична трагедија. Официри су се враћали у Русију у ешалонима, заједно са војницима, а жене и децу су слали код родитеља, рођака или познаника. По повратку у Русију нашли су се буквално на ледини. Живели су у шаторима и по неколико година. Многе породице се никада нису поново саставиле.

Совјетска имовина у Немачкој

Важно је било и питање совјетске имовине у Немачкој. Вредност непокретне имовине Западне војне групације медији су проценили на 28 милијарди долара. Русија је хтела да добије бар 7,35 милијарди долара. Немачке власти су, напротив, инсистирале на томе да Немачка добије компензацију за „еколошку и имовинску штету“ која јој је нанета. На крају је руска страна добила само 385 милиона долара. Русија је тада и сама тражила кредите од Запада, тако да никако није могла заузети чврст став у преговорима.

Лидери двеју земаља су се договорили да право на куповину непокретне имовине Западне војне групације добије Министарство финансија Немачке, а њему, по речима последњег совјетског команданта ове групације, једноставно није имало смисла било шта продавати: „Свима је ионако било јасно да нико неће ништа понети са собом, и да ће Немци на крају сву имовину добити бесплатно“. У преписци команданта Бурлакова са совјетским руководством постоји занимљив детаљ. Командант у више наврата пише да му се познате адвокатске фирме из Западне Немачке обраћају нудећи своје услуге у борби за совјетску имовину. Једна компанија је нудила да преузме све трошкове тог процеса, с тим да у случају успешног исхода добије 30% вредности имовине коју је СССР давао тек тако. Али Москву ни то није интересовало.

Тачка на ово питање је стављена 16. децембра 1992, када је Јељцин пристао да преда немачким властима „непокретну имовину саграђену средствима бившег СССР-а“.

Вредност непокретне имовине Западне војне групације СССР-а медији су проценили на 28 милијарди долара. Русија је хтела да добије бар 7,35 милијарди долара. На крају је руска страна добила само 385 милиона долара.

Тада су војници из принципа покупили и однели све што се могло однети. У Русију су извезени хангари, складишта, па чак и бетонске плоче са авионских писти и са паркинга војне технике.

После тога су приче о „еколошкој штети“ одмах спласнуле, а 60% површина које је војска напустила користи се у цивилном сектору. Само стрелишта и полигони су остали запуштени, али и они су касније почели да привлаче инвеститоре.

Западна војна групација престала је да постоји 31. августа 1994. На церемонији у парку „Трептовер“ председник Јељцин је пред три хиљаде људи изјавио да после повлачења совјетских трупа очекује подизање односа са Немачком на нови ниво. Данас ми знамо да однос Запада према Русији, која је ради тих односа уништила своје најбоље борбене јединице, никада није отишао даље од осмеха на званичним церемонијама. Па и ти осмеси су нестали када није остало више ништа што би Русија могла да им уступи.

Аутор је војни историчар.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“