Европа коју смо изгубили

Илустрација: Алексеј Иорш.

Илустрација: Алексеј Иорш.

Да се заједно са СССР-ом распала и Русија, европски интеграциони пројекат би њене делове вероватно на овај или онај начин временом прерадио. Али до тога није дошло, и Русија се нашла као препрека на путу победничког напредовања западног пројекта. ЕУ не познаје другачији пут осим једностраног ширења своје правне и нормативне сфере на суседне земље, она је једноставно тако створена.

Ујутро 8. новембра сам скочио као опарен – успавао сам се! Није никакво чудо – до касно у ноћ сам састављао тезе за реферат на конференцији посвећеној 25-годишњици пада Берлинског зида. У новоотвореном комплексу на Потсдамском тргу са понешто старомодним називом „Заједничка европска кућа“ сутра се окупљају уредници аналитичких часописа са простора од Лисабона и Рејкјавика до Владивостока и Бусана. Кућа је одавно постала евроазијска, али центар носи име по иницијалној замисли Михаила Горбачова.

Журим на станицу да не закасним на експресни воз Москва–Берлин. Откако је пре шест година отворена брза пруга на овој релацији, готово сам престао у Европу да путујем авионом – јер нема смисла. Боље је шест сати провести у удобном возу путујући кроз Смоленск, Брест и Варшаву и директно изаћи на Главној станици у центру Берлина, него се вући до аеродрома, тамо чекати, а затим поново са аеродрома... Али, какав је то необичан звук...

Распад СССР-а и крах совјетског модела Запад је протумачио као доказ своје безусловне супериорности – моралне, историјске и економске. И оно што је требало да буде постепено избалансирано зближавање, стварање новог квалитета, претворило се у брзу поделу „совјетског наслеђа“.

Тад сам се заиста пробудио. Зазвонио је будилник на мом кинеском телефону „Леново“. Тмурно новембарско јутро било је у потпуном складу са вестима које су допирале са радија. У Доњецку поново сукоби, има погинулих међу цивилима. Дејвид Камерон је Русији запретио увођењем нових санкција. Почели су маневри НАТО-а на Балтику. Заједничка европска кућа је остала у мом сну, а прослава 25-годишњице пада Берлинског зида у реалности не слави јединство Старог света, већ напротив – његову нову поделу.

Где смо погрешили? Зашто смо Европу без подела, о којој смо сањали у годинама „нове политичке мисли“, изгубили и пре него што смо је стекли?

Берлински зид је био симбол апсурдности идеолошке конфронтације. Са његовим падом се чинило да су сви разлози за поделу нестали. Али, мада је овај став био заједнички, испоставило се да различите стране на различити начин виде путеве за превазилажење сукоба.

Горбачов је замишљао да ће изглед заједничке европске куће пројектовати „инжењери“ из два некада супротстављена табора. И да ће они заједнички подићи грађевину у којој ће свима бити пријатно, јер ће се поштовати жеље сваког учесника. У том смислу Горбачов је, вероватно и не желећи, следио логику својег великог истомишљеника (у одређеним етапама) и супарника (у другим) Андреја Сахарова са његовим позивом на конвергенцију између капитализма и социјализма. У пракси, међутим, уместо конвергенције је дошло до преузимања.

Распад СССР-а и крах совјетског модела Запад је протумачио као доказ своје безусловне супериорности – моралне, историјске и економске. И оно што је требало да буде постепено избалансирано зближавање, стварање новог квалитета, претворило се у брзу поделу „совјетског наслеђа“.

Такав метод стварања „заједничке европске куће“ према западним мерилима је могао бити успешан само у једном случају – ако би заједно са Совјетским Савезом иста судбина задесила и Русију. А такав ризик је постојао – рушилачки импулс, који је активиран крахом СССР-а, тешко је било зауставити. Да се Русија распала, европски интеграциони пројекат би њене делове, вероватно, на овај или онај начин временом прерадио. Али до тога није дошло, и Русија се нашла као препрека на путу победничког напредовања западног пројекта. Јер Европска унија не познаје другачији пут осим једностраног ширења своје правне и нормативне сфере на суседне земље, она је једноставно тако створена.

Запад није могао да призна Русију као равноправног творца нове Европе. А Русија није хтела да пристане на подређену улогу.


Армија којој се губи сваки траг
Пре 20 година без једног јединог пуцња престала је да постоји моћна западна тампон-зона СССР-а. Групација совјетских трупа у Источној Немачкој припремана је за преживљавање и офанзиву у свим условима, чак и усред експлозија нуклеарних бојевих глава. Међутим, није могла да се спасе од политике сопственог руководства. Елитне јединице совјетске армије претрпеле су сва понижења која су уследила после пораза земље у Хладном рату и невероватних самодеструктивних потеза тадашње Москве.

Због тога је, уместо изградње заједничке европске куће, која би временом заиста постала евроазијска, почело „ограђивање“ (enclosure). Ширење оне грађевине коју су западни Европљани, уз активно учешће САД, подигли за време Хладног рата, а затим почели да је окружују различитим помоћним конструкцијама. Пре или касније ови радови је требало да буду искоришћени против суседа и усмерени ка грађевини коју је Русија, постепено се опорављајући од кризе с почетка деведесетих, почела да обнавља и реконструише. И тако се у Европи поново појавио ров. Померен, додуше, према истоку у односу на онај који је континент делио пре 25 година, али, у извесном смислу, још дубљи, јер његова суштина лежи не толико у идеологији, колико у разликама у култури и историји, као и у менталном неслагању.

Да ли је постојала шанса за изградњу истински заједничке европске куће? Да је опстао Совјетски Савез – не као комунистичка империја, него као заједница формирана на основу заједничких интереса, Европа је заиста могла да се уједини на принципу равноправности. Интеграција би лежала на два ослонца, на Бриселу и Москви. А резултат конвергенције била би квалитативно нова структура, у којој испоруке енергената никада не би изазвале кризу, демократију не би пратила потпуна деиндустријализација, као у балтичким земљама, а становници са истока тог огромног пространства не би чинили јефтину и илегалну радну снагу на тржишту њеног западног дела. И, наравно, не би се 25 година касније покретало питање нове милитаризације Централне Европе и нових претњи по европску безбедност.

Могуће да је то утопија, и да је, када је одлучено да се гради заједничка европска кућа, већ било касно. СССР је прешао тачку без повратка, а његови западни опоненти, пошто су предосетили могућност безусловне победе, нису били заинтересовани за договоре. Ако је тако, онда је Европа коју смо изгубили могла да постоји само у мислима идеалиста. Где ће заувек и остати, запамћена заједно са невероватно потресним кадровима из касне јесени 1989, када је хиљаде срећних становника Берлина славило што зида више нема. И искрено веровало да га никад више неће ни бити.

Аутор је председник Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“