Зашто је Русија против уласка Украјине у НАТО?

Илустрација: Алексеј Иорш.

Илустрација: Алексеј Иорш.

Руску политику у Украјини је лако објаснити помоћу једне имагинарне аналогије. Замислимо да се пре 23 године није распао СССР, него САД и да су се услед тога обалске и граничне државе Вашингтон, Калифорнија, Аризона, Нови Мексико, Тексас, Флорида и Џорџија одвојиле од САД...

На Западу је распрострањено мишљење да је руска политика, када се ради о кризи у Украјини, детерминисана личним амбицијама председника Владимира Путина. У Русији се, напротив, сматра да је ова криза проузрокована ширењем сфере утицаја Запада на исток. Ово ширење је створило ситуацију игре „са нултом сумом“ [када губитак који доживи један учесник, другоме аутоматски доноси добит – прим. прев.] на постсовјетском простору, где су неке земље више везене за Русију од других. У кризи у Украјини Москва штити своје националне интересе, а неки од њих су за Русију од животне важности.

Становницима САД и ЕУ, који су током једне генерације били сведоци убрзане интеграције и развоја, чини се да цео свет живи у истом темпу као и они.

Покушаћу да објасним руску политику помоћу имагинарне аналогије. Замислимо да се пре 23 године није распао СССР, него Сједињене Америчке Државе. Услед тога су се обалске и граничне државе Вашингтон, Калифорнија, Аризона, Нови Мексико, Тексас, Флорида и Џорџија одвојиле од САД. Некадашње Сједињене Државе су изгубиле излаз на Тихи океан, а кључни објекти државне инфраструктуре, као што су космодром, војне базе и луке, нафтоводи и железничке пруге, GPS центри и индустријски објекти, остали су на територији других држава. Наредних двадесетак година Вашингтон је радио на обнављању привреде и на стварању алтернативне инфраструктуре у случајевима када су нови суседи одбили да сарађују са САД. Међутим, неке од бивших америчких територија су желеле да обнове савез и са њима је Вашингтон одржавао сарадњу. У таквој ситуацији је утицајна и прогресивна европска сила почела да јача своје присуство у Северној и Латинској Америци, вршећи своју експанзију са Кубе. Спољна сила је некадашњим Сједињеним Државама предложила војни савез и економску интеграцију под паролом „земље имају суверено право да бирају свој пут“. Између САД и ове спољне силе почиње игра „са нултом сумом“. Трвења доводе до конфликта око космодрома на Флориди и око војне поморске базе у Сан Дијегу у Калифорнији. У овој борби спољна сила шири своју сферу утицаја, а САД штите своје интересе. Све је то логично.

Иста логика објашњава политику Русије у Украјини. Она штити своје интересе: војну базу на Криму, транзит енергената у Европу, трговинско-индустријску сарадњу и права руског становништва. На месту Москве САД би чиниле то исто.

Међутим, у стварности не јача нека европска држава своје присуство у Новом Свету, већ НАТО и САД то чине у Старом Свету. Према логици Брисела и Вашингтона, земље постсовјетског простора имају суверено право да бирају у какве ће политичке, економске и војне савезе да улазе. Али велике земље које су се нашле изван НАТО-а се питају: каква је улога ове организације на континенту и од кога она планира да се брани?

НАТО је после Другог светског рата замишљен као одбрамбена алијанса против СССР-а. Након распада Совјетског Савеза уследио је покушај да војни потенцијал НАТО-а присвоји глобалне функције. Алијанса се, наиме, припремала да се брани од целог света. Тако се током последњих 20 година НАТО два пута бранио од Југославије, а такође од Авганистана и од Либије. Чланице НАТО-а су 2003. расправљале о томе да ли треба да се бране од Ирака и најодлучније међу њима су решиле да треба. У контексту украјинске кризе заменик генералног секретара НАТО-а Александар Вершбоу је изјавио да НАТО у Русији види претњу. Он је поновио оно што су пре њега изјављивали поједини амерички сенатори, као и лидери балтичких земаља и Пољске.

Благостање води ка демократији, а не обрнуто

Многи у НАТО-у не схватају да су државе постсовјетског простора веома крхке творевине. Спољне провокације могу да униште политичку стабилност у овим земљама, а самим тим и услове за привредни раст. То спречава постсовјетске земље да брзо прођу такозвану замку осредњих примања и да достигну ниво развијених европских земаља. Благостање води ка демократији, а не обрнуто.

Становницима САД и ЕУ, који су током једне генерације били сведоци убрзане интеграције и развоја, чини се да цео свет живи у истом темпу као и они. Међутим, на постсовјетском простору свих тих година су се одвијали другачији процеси – распад друштва и покушаји да се спрече конфликти које је такво стање изазивало.

Русија штити своје интересе: војну базу на Криму, транзит енергената у Европу, трговинско-индустријску сарадњу и права руског становништва. На месту Москве САД би чиниле то исто.

Русија последњих година покушава да поврати позицију динамичног језгра Евроазије. У Украјини је овај процес дошао у сукоб са ширењем зоне утицаја Запада према истоку.

Истина је да нису САД иницирале смену власти у Кијеву. Али оне су одлучиле да ову ситуацију искористе како би ојачале своје позиције. На тај начин су изазвале раскол у украјинском друштву и ојачале неодговорне политичке снаге у њему. Нова Влада у Кијеву желела је да искористи САД и НАТО за борбу против Русије исто као што је то покушао да учини Михаил Сакашвили, када је 2008. извршио напад на руске мировне снаге у Јужној Осетији.

Подржавајући евроатлантску интеграцију Украјине, Запад ову земљу растура на делове и наноси ненадокнадиву штету својим односима са Русијом. Неизбежан закључак гласи: у интересу свих страна је да почну да се договарају о правилима сарадње у Европи и о томе како постићи стабилну будућност за Украјину.

Аутор је доктор наука, ванредни професор на Московском државном универзитету за међународне односе (МГИМО) и сарадник Валдајског клуба.

Росијскаја газета. Сва права задржана.