Зашто је Русија против уласка Украјине у НАТО?

На Западу је распрострањено мишљење да је руска политика, када се ради о кризи у Украјини, детерминисана личним амбицијама председника Владимира Путина. У Русији се, напротив, сматра да је ова криза проузрокована ширењем сфере утицаја Запада на исток. Ово ширење је створило ситуацију игре „са нултом сумом“ [када губитак који доживи један учесник, другоме аутоматски доноси добит – прим. прев.] на постсовјетском простору, где су неке земље више везене за Русију од других. У кризи у Украјини Москва штити своје националне интересе, а неки од њих су за Русију од животне важности.

Покушаћу да објасним руску политику помоћу имагинарне аналогије. Замислимо да се пре 23 године није распао СССР, него Сједињене Америчке Државе. Услед тога су се обалске и граничне државе Вашингтон, Калифорнија, Аризона, Нови Мексико, Тексас, Флорида и Џорџија одвојиле од САД. Некадашње Сједињене Државе су изгубиле излаз на Тихи океан, а кључни објекти државне инфраструктуре, као што су космодром, војне базе и луке, нафтоводи и железничке пруге, GPS центри и индустријски објекти, остали су на територији других држава. Наредних двадесетак година Вашингтон је радио на обнављању привреде и на стварању алтернативне инфраструктуре у случајевима када су нови суседи одбили да сарађују са САД. Међутим, неке од бивших америчких територија су желеле да обнове савез и са њима је Вашингтон одржавао сарадњу. У таквој ситуацији је утицајна и прогресивна европска сила почела да јача своје присуство у Северној и Латинској Америци, вршећи своју експанзију са Кубе. Спољна сила је некадашњим Сједињеним Државама предложила војни савез и економску интеграцију под паролом „земље имају суверено право да бирају свој пут“. Између САД и ове спољне силе почиње игра „са нултом сумом“. Трвења доводе до конфликта око космодрома на Флориди и око војне поморске базе у Сан Дијегу у Калифорнији. У овој борби спољна сила шири своју сферу утицаја, а САД штите своје интересе. Све је то логично.

Иста логика објашњава политику Русије у Украјини. Она штити своје интересе: војну базу на Криму, транзит енергената у Европу, трговинско-индустријску сарадњу и права руског становништва. На месту Москве САД би чиниле то исто.

Више о руско-украјинским односима

Међутим, у стварности не јача нека европска држава своје присуство у Новом Свету, већ НАТО и САД то чине у Старом Свету. Према логици Брисела и Вашингтона, земље постсовјетског простора имају суверено право да бирају у какве ће политичке, економске и војне савезе да улазе. Али велике земље које су се нашле изван НАТО-а се питају: каква је улога ове организације на континенту и од кога она планира да се брани?

НАТО је после Другог светског рата замишљен као одбрамбена алијанса против СССР-а. Након распада Совјетског Савеза уследио је покушај да војни потенцијал НАТО-а присвоји глобалне функције. Алијанса се, наиме, припремала да се брани од целог света. Тако се током последњих 20 година НАТО два пута бранио од Југославије, а такође од Авганистана и од Либије. Чланице НАТО-а су 2003. расправљале о томе да ли треба да се бране од Ирака и најодлучније међу њима су решиле да треба. У контексту украјинске кризе заменик генералног секретара НАТО-а Александар Вершбоу је изјавио да НАТО у Русији види претњу. Он је поновио оно што су пре њега изјављивали поједини амерички сенатори, као и лидери балтичких земаља и Пољске.

Благостање води ка демократији, а не обрнуто

Многи у НАТО-у не схватају да су државе постсовјетског простора веома крхке творевине. Спољне провокације могу да униште политичку стабилност у овим земљама, а самим тим и услове за привредни раст. То спречава постсовјетске земље да брзо прођу такозвану замку осредњих примања и да достигну ниво развијених европских земаља. Благостање води ка демократији, а не обрнуто.

Становницима САД и ЕУ, који су током једне генерације били сведоци убрзане интеграције и развоја, чини се да цео свет живи у истом темпу као и они. Међутим, на постсовјетском простору свих тих година су се одвијали другачији процеси – распад друштва и покушаји да се спрече конфликти које је такво стање изазивало.

Русија последњих година покушава да поврати позицију динамичног језгра Евроазије. У Украјини је овај процес дошао у сукоб са ширењем зоне утицаја Запада према истоку.

Истина је да нису САД иницирале смену власти у Кијеву. Али оне су одлучиле да ову ситуацију искористе како би ојачале своје позиције. На тај начин су изазвале раскол у украјинском друштву и ојачале неодговорне политичке снаге у њему. Нова Влада у Кијеву желела је да искористи САД и НАТО за борбу против Русије исто као што је то покушао да учини Михаил Сакашвили, када је 2008. извршио напад на руске мировне снаге у Јужној Осетији.

Подржавајући евроатлантску интеграцију Украјине, Запад ову земљу растура на делове и наноси ненадокнадиву штету својим односима са Русијом. Неизбежан закључак гласи: у интересу свих страна је да почну да се договарају о правилима сарадње у Европи и о томе како постићи стабилну будућност за Украјину.

Аутор је доктор наука, ванредни професор на Московском државном универзитету за међународне односе (МГИМО) и сарадник Валдајског клуба.

Росијскаја газета. Сва права задржана.