Епоха антиасоцијације: од Чаушескуа до Мајдана

Илустрација: Константин Малер.

Илустрација: Константин Малер.

Уобичајено је да се у децембру сумирају резултати протекле године, али то није лако учинити за 2014. Једно је сигурно: ова година представља крај епохе која је трајала четврт века. Пре 25 година, 18. децембра 1989, почела је последња епизода историјске драме под називом „Крај социјалистичког блока у Европи“. Тада су у Румунији почеле масовне демонстрације против Чаушескуа. Данас се ти догађаји често помињу и пореде са „арапским пролећем“ и украјинским Мајданом.

Процесима који су започети у овој години још се не види крај и није јасно како ће се они завршити, било да је у питању конфликт у Украјини, марширање „Исламске државе“ по Блиском Истоку или нафтне интриге у земљама ОПЕК-а, које су спустиле цене нафте на ниво од кога су се сви одавно одвикли.

Пре 25 година, 18. децембра 1989, почела је последња епизода историјске драме под називом „Крај социјалистичког блока у Европи“. Тада су у Румунији почеле масовне демонстрације против Николаје Чаушескуа, који је 22 године управљао земљом. У читавом источном блоку промене су протекле или потпуно мирно, као у Пољској и Мађарској, или релативно мирно, као у Источној Немачкој, Чехословачкој и Бугарској. Румунија је представљала трагичан изузетак: шеф државе и његова супруга стрељани су „по законима револуције“.

Зашто ЕУ никада није поменула да јој се Кијев може придружити? То је занимљиво питање. Аргументи попут оног да Украјина није потпуно спремна не звуче убедљиво, нарочито када се зна да је Албанија званични кандидат за чланство у ЕУ.

Данас, после 25 година, ти догађаји се често помињу и пореде се са „арапским пролећем“ и догађајима на Мајдану у Украјини. С обзиром на карактер догађаја који су се збили од 2011. до 2014, а они се никако не могу окарактерисати као „плишани“, Румунија им је најближа, али ипак не и потпуна паралела. Због своје друштвенополитичке ситуације Румунија тада није била спремна за демократске промене као остале земље, али је и њу захватио талас ширења западних институција, тј. НАТО-а и Европске уније. Чланство у тим организацијама приморава и друштво и државу да се мењају у складу са савременим демократским нормама. Не би се никако могло рећи да је румунска транформација била успешна. Па ипак, неопходност поштовања правила ограничава могућност повратка на старо, тј. на оне најодиозније политичке појаве.


Пријатељство са Западом није гаранција демократије
Криза у Украјини поново је подстакла дискусију о томе да ли је избор ЕУ или евроазијске интеграције истовремено и избор основних друштвених вредности. Још у доба „обојених револуција“ бивше совјетске републике су тежиле да „побегну од географије“ продубљивањем веза са ЕУ, САД и НАТО-ом, и ту њихову тежњу су тада многи оправдавали као „важну претпоставку њихове демократизације“.

Али ни ту се не може све посматрати праволинијски. Сада већ бивши румунски председник Трајан Бесеску био је пример националистички настројеног популисте, док је у суседној Мађарској сада на власти Виктор Орбан, чији се политички курс практично по свим питањима коси са одредбама Европске уније. Уосталом, националистичке и реваншистичке појаве биле би далеко израженије да није фактора који обуздава такву тенденцију, тј. да није евроатлантских институција.

Такав фактор није постојао ни на Блиском Истоку, ни у Украјини. И Европа и Америка су потресе у овим регионима дочекале са симпатијама, видећи у њима нови талас демократизације света, с тим што није било говора о томе да се земље „у којима је победила слобода“ институционално укључе у западну заједницу. То је и разумљиво када се ради о Блиском Истоку и Северној Африци, јер су разлике очигледне. Те разлике, додуше, нису сметале Европској унији да укључи дотичне државе у програме суседства и да претендује на улогу њиховог патрона. Међутим, чим је избила већа криза испоставило се да Европа готово и нема инструменте за реализацију таквих амбиција.

У случају Украјине све изгледа много чудније, јер она очигледно спада у круг земаља којима може бити понуђена интеграција. И то не некакви прелазни облици интеграције, без обавеза од стране Брисела, као у несрећном уговору о асоцијацији, него нормалан процес, какав се одвијао током 1990-их и 2000-их са државама Централне и Источне Европе. Тај процес подразумева додељивање статуса кандидата за чланство у ЕУ, а тај статус даље подразумева да ће пријем бити реализован аутоматски уколико се испуне сви услови са списка (а дужина тог списка, наравно, зависи од стране која прима дотичну земљу).

Зашто ЕУ никада (до дана данашњег) није поменула да јој се Кијев може придружити? То је занимљиво питање. Аргументи попут оног да Украјина није потпуно спремна не звуче убедљиво, нарочито када се зна да је Албанија званични кандидат за чланство у Европској унији. Европљани кажу да тобоже нису хтели да наљуте Русију, али то је обично лукавство. Мишљење Москве није имало значаја тамо где је заиста постојала жеља да се нека земља увуче у ЕУ. Европа је увек знала да је Украјина крајње проблематична земља и да су јој потребни огромни напори да би испунила критеријуме за чланство. Међутим, скептичан однос према Украјини пре свега је повезан са чињеницом да Стари свет никада није доживљавао ту територију као природни и неодвојиви део европског простора.

Драма Украјине се састоји у томе што активна политика Европе не одражава жељу западних престоница да приме Кијев у своју заједницу, него произилази из њиховог става према Русији. Асоцијација је имала контраефекат. Због ривалитета који се разбуктао између Москве и Брисела данас је Украјина објективно много више удаљена од чланства у ЕУ него раније. Европа је згранута због свега што се догађа и размишља само о томе како да минимализује сопствене трошкове изазване овом кризом.

Може се рећи да се главни резултат године која је на измаку, али и читавог протеклог 25-годишњег периода, састоји у томе да су дефинисане граничне могућности. Европска унија није способна да се и даље шири без сопствених губитака, а издаци за потребе земаља које нису њене чланице превазилазе њене финансијске могућности. Русија има довољно потенцијала да спречи недобронамерну консолидацију око сопствених граница, али то није довољно ако мисли да се озбиљно позабави сопственим пројектом. То је лоша вест за Украјину и друге земље у „међупростору“. Зато би закључак требало да буде само један: не треба провоцирати конфликте између великих сила. Напротив, треба допринети њиховој сарадњи. Засада се догађа управо супротно.

Аутор је председник Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“