Зашто се примирје на Донбасу завршило ратом
Илустрација: Татјана Перелигина.
Примирје на југоистоку Украјине практично је окончано средином јануара. Још у децембру су представници самопроглашене Доњецке и Луганске Народне Републике (ДНР и ЛНР) изјављивали да украјинска војска концентрише снаге и припрема нову офанзиву. Поред тога, жалили су се и на регуларну артиљеријску паљбу по Доњецку и околним рејонима од које је страдало цивилно становништво. Сличне оптужбе су износиле и званичне власти у Кијеву.
Па ипак, примирје које је успостављено у септембру довело је до привременог смањења интензитета борбених дејстава и омогућило размену заробљеника и ухапшених лица. Међутим, средином јануара 2015. обе стране су, по свему судећи, дошле до закључка да им примирје више ништа не може донети, а да је преговарачки процес доспео у ћорсокак, и прешле су на самосталне покушаје да измене статус кво помоћу борбених дејстава.
Ситуација на југоистоку је прилично замршена. На југу одреди ДНР угрожавају лучки град Мариупољ, који контролишу провладине снаге. Са друге стране, Доњецк као индустријски и административни центар самопроглашене републике налази се у полукружном обручу. На западу и северу линија фронта пролази близу самог града, а комуникације према истоку пресеца истурена позиција украјинских јединица код Дебаљцева, коју су проруске добровољачке снаге безуспешно покушавале да ликвидирају још у августу. Интензивне борбе се воде и северно од административног центра ЛНР Луганска.
Шеф ДНР Александар Захарченко већ је најавио почетак стратешке офанзиве: „Они се [украјинске власти – прим. ред.] налазе на земљи која није под њиховом контролом и која никада неће бити под њиховом контролом. Ми ћемо ићи даље на Славјанск, на Краматорск.“ Међутим, засада добровољци на терену врше само тактичке офанзивне операције.
На пример, 12-15. јануара су јединице лојалне Кијеву коначно потиснуте са терминала доњецког аеродрома који се налази источно од града. Аеродром је у потпуности разорен и важан је просто као упориште за напредовање украјинских јединица према градским четвртима. Поред тога, украјински медији су током прошле године много говорили о борбама за аеродром, тако да његово заузимање има велики значај у пропагандистичком смислу.
Настављају се и покушаји „ликвидације“ истурене позиције код Дебаљцева истовременим нападима из три правца. На тај начин је заузето неколико мање важних насеља, али то је све што је постигнуто. Снаге ЛНР су такође покушале да покрену офанзиву на север, али нису постигле никакав стратешки значајан успех.
Било како било, дошао је крај прошлогодишњем примирју. Борбе се воде на целој линији фронта, обе стране покушавају да се крећу напред. У том погледу је засада успех на страни ДНР и ЛНР, али армија Украјине врши жестоке контранападе. Експерти износе различита мишљења о томе да ли сукобљене стране покушавају само да поравнају линију фронта и стекну нове адуте уочи следеће рунде преговора или су коначно решиле да одустану од политичког пута решавања кризе.
Ако се заиста ради о ратовању до коначне победе, онда ће овај рат бити дуг и тежак. У јануару су самопроглашене републике и украјинске власти успеле да концентришу дуж фронта бројне трупе како би учврстиле одбрану територија које тренутно контролишу. Сада више нису могући изненадни продори са заобилажењем непријатељских позиција попут „Офанзиве Дана независности“ на Новоазовск у августу 2014. и контранапада украјинске армије на Тељманово почетком септембра, који је омогућио да се спречи пад Мариупоља.
У тим условима делује да је највероватнији сценарио по коме ниједна сукобљена страна не може постићи одлучујући успех, а то значи да ће се оне борити док не исцрпе офанзивни потенцијал, када ће се поново вратити за преговарачки сто. Међутим, новој рунди дијалога ће претходити бар неколико недеља жестоких борби које ће однети нове жртве међу цивилним становништвом.
Никита Мендкович је експерт Руског савета за међународна питања.
Росијскаја газета. Сва права задржана.