Ко се меша у туђа посла на Балкану

Илустрација: Константин Малер.

Илустрација: Константин Малер.

Иако се Русија у дешавања на Балкану меша мање него што би требало, и уопште не помишља на методе које активно примењује Запад, њени геополитички противници је активно оптужују управо за уплитање у политички живот свих земаља Балкана. Зашто то раде, и зашто баш сада?

Директор бугарског Центра за либералне стратегије Иван Крастев објавио је у часопису „Financial Times“ чланак у коме „упозорава“ на опасност дестабилизације ситуације на Балкану, и за то оптужује Русију. По мишљењу Крастева, Москва може искористити Балкан као „терен за игру“, будући да она сада нема више много „простора за маневар“ у Заједници независних држава (ЗНД), а мора некако да врши притисак на Европу.

„Контролисана криза на Балкану дала би Русији додатне адуте у преговорима, а Москва би могла да негира своју умешаност у њих“, сматра Крастев. Он је набројао и могуће сценарије те кризе. Прва је да руске компаније повуку средства из локалних банака. У том случају ће доћи до „масовног банкротирања и народних немира, а прозападне владе ће бити уздрмане“. Други сценарио је подршка тежњи Републике Српске за независношћу од Босне, што може изазвати распад државе и рат. Такође се истиче да балкански олигарси имају везе са Русијом и да је економија региона веома зависна од руског гаса и нафте.

Идеја независне Републике Српске, у целини гледано, не одговара руским интересима, из простог разлога што дејтонски систем, који генерално гледано није ефикасан, ипак ефикасно спречава ступање Сарајева у НАТО.

Узроци појављивања овог чланка су лако уочљиви: Софију је посетио државни секретар САД Џон Кери. Он је одмах по доласку делимично поновио поменуте тезе, што сасвим јасно показује кога је конкретно Крастев имао у виду када их је објавио. „Русија и даље покушава да се меша у унутрашњу политику трећих земаља са намером да је контролише. Постоје докази руског мешања у политику Бугарске кроз пружање финансијске и друге помоћи“, цитира Керија „Интерфакс“.

После таквих изјава логика чланка Ивана Крастева постаје јасна: треба наговорити Брисел и Вашингтон да пруже Балкану финансијску помоћ, а као аргумент се наводе зле намере Кремља. Можда ће то наговарање и застрашивање заиста деловати. Ангела Меркел је, на пример, већ изјавила да Русија „покушава да доведе у економску и политичку зависност низ земаља на Балкану“. Приметне спекулације је изазвало и одустајање Руске Федерације од подршке наставку мисије ЕУ у Босни.

Русија се, међутим, у дешавања на Балкану меша чак и мање него што би требало, и уопште не помишља на методе које активно примењује Запад. Може се засебно размотрити свака земља у региону. На пример, у каквој ситуацији се налази Грчка? Највеће опасности које њој прете су економска криза, прилив имиграната из Африке и раст ултрадесничарског расположења. А Бугарска? Опет економски проблеми и раст цена. Турска? Политика председника Ердогана сама по себи узнемирава Европљане, независно од Русије. Хрватска? Москва и Загреб одржавају радни однос без међусобног мешања у послове друге стране (ако се не узима у обзир линија РФ–ЕУ у целини). Недавно је у Хрватској изабран нови председник који ће се, по свему судећи, доследно држати проамеричке и пробриселске линије. Ако таква политика и изазове дестабилизацију, за то сигурно неће бити крива Русија. Црна Гора? Владимир Путин је покренуо борбу против „офшоризације“ руске економије још пре догађаја у Украјини и пре акутне фазе геополитичке конфронтације са Западом. Према томе, ако се новац из Црне Горе заиста врати у Русију, таква политика неће бити подстакнута тежњом ка „распиривању пожара“ на Балкану, него сасвим другим интересима.

Београд је оријентисан на интеграцију са Европском унијом, али се доследно противи притисцима Брисела везаним за пружање подршке антируским санкцијама. Међутим, ако Запад притисне Србе „до краја“, дестабилизација у овој земљи је заиста могућа. Ниво економских веза између Русије и Србије не омогућава увођење санкција без велике штете по српску економију, тако да ће народ у том случају вероватно побунити.

Идеја независне Републике Српске, у целини гледано, не одговара руским интересима, из простог разлога што дејтонски систем, који генерално гледано није ефикасан, ипак ефикасно спречава ступање Сарајева у НАТО (у том смислу управо западним „јастребовима“ одговара укидање српске аутономије, било политичким, било војним путем, под изговором гушења сепаратизма). Истина, и даље постоји ризик прекида многих трговинских веза између РФ и БиХ, али узрок је покушај да се из Босне врши реекспорт европских производа који су у Русији забрањени у склопу узвратних санкција (Русија није увела санкције против Сарајева).

Оптужбе попут оних које износи Крастев у суштини су само начин да се изнуди новац од великих играча. Чињеница је да економија „изнуђивача“ има објективне проблеме, али су ти проблеми колатерална штета борбе Вашингтона и Брисела против покушаја Москве да легално послује на Балкану. Бугарска је подлегла њиховим притисцима, тако да по било ком питању треба пре свега да оптужује саму себе.

Аутор је политички аналитичар листа „Взгљад“.

Руски текст на порталу vz.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.