Паклена логика

Илустрација: Константин Малер.

Илустрација: Константин Малер.

У неславном историјском вандализму који ових дана долази из Пољске и Украјине, према коме је Црвена армија напала нацистичку Немачку, а Аушвиц ослободили Украјинци, има логике. Ако се њихови аргументи пажљиво анализирају, добијају се занимљиве последице: да се Руси уопште нису борили против нациста, да је Немачку окупирала Украјина, и да су балтичке земље окупирале саме себе...

Тек смо дошли себи после крајње узбудљивих Јацењукових изјава о инвазији СССР-а (тј. Русије) на нацистичку Немачку и Украјину, а већ је штафету у утркивању у историјском вандализму из његових руку преузео министар спољних послова Пољске Гжегож Схетина.

Коментаришући питање везано за неупућивање позива руској страни на 70-годишњицу ослобођења Аушвица он је изјавио: „Боље је рећи да је Аушвиц ослободио украјински фронт, ослободили су га Први украјински фронт и Украјинци, јер су тамо били украјински војници тог дана у јануару. Они су отворили капију логора и они су ослободили логор.“

Примери Украјине и Пољске показују како национална самосвест деградира у национализам и на крају мутира у нацизам.

Мора се признати да у Јацењуковим и Схетининим речима има логике, и та логика је паклена. Заиста, све се уклапа: Русија је напала мирољубиву Немачку и независну Украјину, а Украјински фронт, који се борио против совјетске окупације, ослободио је Аушвиц, и уопште није битно од кога га је ослободио.

То само на први поглед делује као невероватна лудорија. Ако се тај логички низ настави, онда су друге земље „награбусиле“ много више него Русија. Ево гледајте. Ако су Аушвиц ослободили Украјинци, како тврди Схетина, зато што је то био Украјински фронт, онда су и Балтик ослободили становници балтичких земаља, тј. њихови Прибалтички фронтови. То даље подразумева да совјетска армија уопште није ни окупирала те земље (а оне су своју концепцију историјске борбе засновале управо на томе), него су се оне саме ослободиле, а затим су саме себе окупирале.

Идемо даље. Ко је подигао заставу над Рајхстагом? Подигли су је Кантарија, Јегоров и Берест. Према томе, одговорност „за окупацију Немачке“ (по Јацењуку) не треба да сноси само Русија, него и Грузија и Украјина.

Па шта онда остаје Русији? Ах, да! Совјетски тоталитаризам, репресије, Гулаг. И наравно, совјетске тајне службе које мрзи цео свет и којима људи по свету плаше малу децу.

А сад без шале. Ништа није горе од таквог гажења историјских костију и цупкања по њима уз звецкање националним даирама. Тако национална самосвест деградира у национализам и на крају мутира у нацизам. Управо од таквих речи почиње процес човековог стрмоглавог, а понекад и смртоносног, мада и пријатног пада у амбис националног питања, а то је питање којим се све живо лако објашњава.

Можда чудно звучи, али ипак ћу написати:

1. Аушвиц су ослободиле јединице Црвене армије.

2. Јединице Црвене армије нису формиране по принципу националне припадности.

Ако су Аушвиц ослободили Украјинци зато што је то био Украјински фронт, онда су и Балтик ослободили становници балтичких земаља, тј. њихови Прибалтички фронтови. Одатле следи су се Летонија, Литванија и Естонија саме ослободиле, а затим саме себе окупирале.

3. Први украјински фронт је формиран 20. октобра 1943. преименовањем Вороњешког фронта (надам се да господин Схетина зна где се налази Вороњеж). Други украјински фронт је формиран 20. октобра 1943. преименовањем Степског фронта, а таква националност уопште не постоји. Уствари, боље је да се оградим: досад није постојала (јер ко зна шта ћемо још имати прилике да чујемо). Трећи украјински фронт је формиран 20. октобра 1943. преименовањем Југозападног фронта, а Четврти украјински фронт је формиран преименовањем Јужног фронта.

4. Чињеница да није постојао Први руски и Седми грузијски фронт не означава да Руси и Грузини нису учествовали у борбама Великог отаџбинског рата.

5. Војници Црвене армије су били људи различитих националности. Ми не делимо Победу на руску, белоруску, јерменску, украјинску, јеврејску, грузијску, татарску, осетијску, итд. Она је, као што наша песма каже, једна за све, и зато се око ње нисмо ценкали.

6. Нико нема право да манипулише успоменом на војнике Црвене армије, користећи чињеницу да већина њих више не може да поизбија зубе клеветнику за такве речи.

Марија Захарова је заменик директора Одељења за информисање и медије Министарства спољних послова Русије.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“