Да ли Русија у свет шаље погрешну слику саме себе?

Илустрација: Алексеј Иорш.

Илустрација: Алексеј Иорш.

Данашње представе Запада о Русији су застареле и неопходно их је променити. Међутим, Русија својим медијским наступом често одмаже достизању овог важног циља. Када највећа земља на свету себе представља као „медведа“ и истовремено као „заштитника традиционалних вредности“ - то може да збуни и најдобронамернијег житеља Запада.

Годинама живим у САД и уверио сам се да се мишљење Американаца о Русији знатно разликује од тога шта Руси мисле да о њима мисле Американци. Један од најчешћих стереотипа уврежених код Руса је да Американци мисле да улицама руских градова шетају медведи.

Заправо, Американци имају много боље мишљење о Русији него што Руси мисле. Мада медвед из тајге, о коме у последње време често говори сам Владимир Путин, на Западу не повећава симпатије према Русији.

„Путинова Русија“ или „руски Путин“?

Наивно је очекивати да ће свет земљу која је у последњих сто година прошла кроз неколико политичких и идеолошких ломова одједном сматрати чуваром традиционалних вредности - како Русија сада себе жели да представи.

Западни политичари и аналитичари који се баве Русијом могу се поделити у две групе. Бројнија је она која тврди да Путин Русију претвара у ауторитарну државу у којој је грађанско друштво недовољно развијено. Заступници оваквог става сматрају да је Владимир Путин главни „политички архитекта“ савремене Русије. По њиховом мишљењу, данашња Русија без Путина не би опстала, као што је то био случај након одласка са власти многих његових претходника, од Ивана Грозног до Бориса Јељцина. Државни и политички модели које су они створили брзо су нестајали, и исто ће се десити и са Путиновом Русијом. Овакав став заступа и актуелна администрација САД.

Представници друге групе сматрају да је Владимир Путин типичан лидер у историји Русије. Његов циљ није реализација сопственог политичког програма (по њима, Путин га нема), већ очување сигурног статуса-кво и стратегије развоја Русије дефинисане пре много векова. Дакле, не постоји никаква „Путинова Русија“, али постоји „руски Путин“, чија је појава на политичкој сцени резултат националне политичке културе, институција и традиције. На оваквом ставу се, рецимо, заснивала политика САД према Русији током прве деценије након распада СССР-а.

Тренутне политичке несугласице су у Русији изазвале крајњу вулгаризацију западне цивилизације и свих њених вредности.

Наравно, ово је крајње упрошћена подела. Два поменута става нису тако праволинијска, има и другачијих мишљења. У Русији многи окривљују Запад, и то не без основа, да не жели да сарађује са „правом Русијом“, већ само са оном „виртуелном“, створеном у кабинетима вашингтонских истраживачких центара. Без обзира колико су представе западних аналитичара о Русији погрешне, сигурно је да би свет требало да много детаљније и боље упозна Русију.

Какву слику саме себе Русија шаље у свет?

Међутим, да би други могли да је заиста упознају и разумеју, Русија најпре мора сама да одговори на нека кључна питања, а пре свега треба да одреди своје дугорочне националне приоритете. Донекле је разумљива извесна недоумица у свету када се присаједињење Крима Русији сада у руским државним медијима представља као један од стубова руске државности, а пре само годину дана о томе није говорио ни руски председник, ни представници војске, ни дипломате, ни експерти.

Русија такође мора самој себи да одговори на питање докле ће највећа земља на свету себе сматрати „медведом“?

Наивно је очекивати да ће свет земљу која је у последњих сто година прошла кроз неколико политичких и идеолошких ломова одједном сматрати чуваром традиционалних вредности - како Русија сада себе жели да представи. Наиме, национална репутација се гради дуго и мора да се заснива на реалним чињеницама, а не само на вери у сопствену пропаганду.

На крају крајева, конкуренција између појединих земаља не мора увек да значи супротстављање и непријатељство, што се у Русији често поистовећује. Природно, Русија жели да буде конкуренција САД и целом Западу. Вашингтон то схвата и прихвата. Међутим, исто је тако природно - и не треба никог да чуди - и то што Запад у Русији види конкурента, па се у складу са тим и понаша.

Данас је очигледно да је неопходна суштинска промена дугорочног односа Запада према Русији. Међутим, санкције које је Запад увео само су отежале ситуацију, јер су тиме онемогућени било какви контакти са Русијом. Такви потези су последица крајње кратковиде политике. Запад греши покушавајући да Русију потисне на периферију света само зато што се не слаже са једним делом њене спољне политике.

Са друге стране, суштинска промена става Запада према Русији није могућа све док Русија радикално не промени свој дугорочни однос према Западу. Тренутне политичке несугласице су у Русији изазвале крајњу вулгаризацију западне цивилизације и свих њених вредности. Русија такође мора самој себи да одговори на питање да ли је „Русија Путинова“ или је „Путин руски“ и докле ће највећа земља на свету себе сматрати „медведом“?

Николај Злобин је председник Центра глобалних интереса, Вашингтон.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“