Перспективе руског гаса у Европи

Илустрација: Наталија Михајленко.

Илустрација: Наталија Михајленко.

„Руска реч“ преноси најзанимљивије делове излагања уредника часописа „Гаспром“ Сергеја Правосудова са конференције „Руски енергетски пројекти на Балкану после ‘Јужног тока’“, одржане 2. марта у Београду у организацији Руског института за стратешка истраживања (РИСИ), Фонда историјске перспективе, часописа „Нова српска политичка мисао“ (НСПМ), Београдске пословне школе (БПШ) и Амбасаде РФ у Београду.

Пре свега, неопходно је објаснити како се појавила идеја о изградњи гасовода „Јужни ток“. Европска комисија (ЕК) стално пита зашто је потребан тај пројекат. Наводно, нема потребе измишљати нешто ново кад већ постоји и нормално функционише транзит кроз Украјину. Зашто је, дакле, био потребан „Јужни ток“?

Када се распао Совјетски Савез испоставило се да се преко 90% гаса из Русије извози кроз Украјину. Украјина је у тој ситуацији почела да тражи разне олакшице: да јој Русија наплаћује гас мање него другим купцима, а да скупље плаћа транзит. Међутим, новац који је уплаћиван за транзит није инвестиран у гасовод, а гасовод без модернизације застарева. Свима је било јасно да ће у том погледу пре или касније нешто морати да се предузме.

Сергеј Правосудов. Фотографија: Антон Антанасијевић.

Због тога је „Гаспром“ почео да гради гасоводе који заобилазе Украјину. Најпре је то био „Плави ток“ према Турској, затим „Јамал-Европа“ кроз Белорусију и Пољску до Немачке, и на крају „Северни ток“ према Немачкој. Циљ је такође био да и земље Јужне Европе добијају гас мимо Украјине, и због тога је осмишљен пројекат „Јужни ток“. Све остале пројекте смо успели да реализујемо, а са „Јужним током“ је било проблема.

Очигледно је да би модернизација украјинског система била јефтинија од изградње „Јужног тока“. Са Украјином су вођени преговори на ту тему. Тако је 2004. потписан споразум по коме је требало да се украјински систем за транспорт гаса модернизује „Гаспромовим“ средствима, и у ту сврху је било основано заједничко руско-украјинско предузеће. Међутим, у Украјини је крајем 2004. изведена „наранџаста револуција“ и нове власти су одмах раскинуле све споразуме са Русијом. У гасовод и даље нису улагане никакве инвестиције, али се зато много говорило о томе да ће ускоро гас у Украјину почети да пристиже из неких других извора. Ни тада ни касније нико није прецизирао који су то извори.

После извесног времена, када је Јанукович већ био на власти, украјинска влада је намеравала да потпише споразум о асоцијацији са ЕУ. Међутим, када је постао познат садржај споразума испоставило се да ће под условима наведеним у њему украјинска индустрија фактички бити уништена. Тада је украјинска влада поново почела да склапа споразуме са Русијом, између осталог и споразуме везане за гас. Украјинци су добили велики попуст, добили су и кредит у висини од 3 милијарде долара, а обећан им је још један кредит од 12 милијарди долара.

Међутим, поново се све одиграло као и раније: дошло је до нове револуције, формирана је нова влада и раскинути су сви споразуми са Русијом.

Излагање амбасадора РФ у Србији Александра Чепурина на конференцији „Руски енергетски пројекти на Балкану после 'Јужног тока'“. Фотографија: Антон Антанасијевић.

Шта се у тој ситуацији дешава са „Јужним током“? Са економског гледишта он је био исплатив и чак потребан земљама-учесницима овог пројекта. Међутим, Европска комисија је саопштила руководиоцима Бугарске и Србије да они без усаглашавања са њом немају права да потпишу те споразуме (иако су уговори већ били потписани). То, међутим, није тачно. И Бугарска и Србија имају пуно право да међународне споразуме о увозу гаса не усаглашавају са Европском комисијом. Европска комисија има право само да одређује услове експлоатације гасовода када он буде изграђен. Па ипак, она је инсистирала да тај пројекат мора бити реализован у оквиру Трећег пакета енергетских прописа, а то је значило да „Гаспром“ треба да изгради гасовод за свој новац, али с тим да омогући конкуренцији коришћење 50% његових капацитета. „Гаспром“ није нашао за сходно да за свој новац гради гасовод компанијама конкурентима и понудио им је да саме финансирају свој део гасовода.

На крају тај гасовод није изграђен, док је конкурентни гасовод из Азербејџана према Италији добио од Европске комисије све дозволе да пуним капацитетом транспортује азербејџански гас. „Гаспром“ је хтео да има равноправан третман, а третиран је далеко оштрије него сви остали.

Тада је донета одлука да се изгради „Турски ток“. Тај пројекат предвиђа да се путањом „Јужног тока“ по дну Црног мора спроведе гасовод до Турске, тако да извоз гаса из Русије у Турску не зависи од Украјине. Осталим земљама је предложено да купују гас на граници између Турске и Грчке. Европска комисија је, међутим, саопштила да у томе не види никакав смисао. Речено је да Турска није чланица ЕУ и може да купује гас где хоће, а остале земље треба да га купују преко Украјине, јер је то „исправнија и поузданија маршрута“.

Међутим, Украјина је данас фактички банкротирала и држи се на површини само захваљујући спољним дотацијама и кредитима које ће једног дана морати да враћа. Компанија „Нафтогас Украјине“, која управља гасним транспортним системом земље, плански је губиташ током протеклих неколико година. Њени годишњи губици сада се већ изражавају у милијардама долара. Раније их је покривала Влада Украјине, али у условима када се цела земља заглибила у дуговима није могуће враћати дугове овог предузећа. То значи да су проблеми са транзитом неизбежни, и ја уопште не знам како власти Бугарске и Србије планирају да се боре против оваквог стања, јер они немају алтернативу за увоз руског гаса преко Украјине. Тај проблем је требало да реши „Јужни ток“, али сада то више није могуће.

Што се тиче „Турског тока“, Европска комисија ће можда поново инсистирати да „Гаспром“ својим средствима гради гасовод неком другом, али „Гаспром“ неће пристати на то. Са друге стране, све алтернативе које се сада помињу скупље су од „Гаспромове“ варијанте. Амерички течни природни гас, о коме се толико прича, не само да је скупљи, него га неће ни бити на тржишту у скорије време. Ако погледамо колико је инвестирано у експлоатацију гаса из уљног шкриљца, видећемо да су сада те инвестиције на најнижем нивоу за последњих 20 година. Производња гаса из уљног шкриљца је толико скупа да америчке компаније ништа не могу да зараде. На крају ће Америка и сама бити принуђена да увози гас, и неће имати нимало слободног гаса за извоз. Американци једноставно цинично обмањују друге земље.

Узгред, када је реч о алтернативним изворима енергената, треба имати у виду да су они далеко скупљи од традиционалних. Земље које су се оријентисале на такве изворе (Немачка и Данска) имају најскупљу електричну енергију у Европи. Министар финансија немачке покрајине Саксоније једном приликом ми је рекао да ће народ ускоро подићи бунт ако се настави дотирање експлоатације обновљивих енергената и подизање цене електричне енергије. Ако тако стоје ствари у Немачкој, шта онда рећи о Србији? И даље је у току убеђивање становништва да је Русија непријатељ и неконструктиван партнер, а не нуде се јасне алтернативе за руски гас. У суштини, тако се од народа прави сиротиња.

Аутор је уредник часописа „Гаспром“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“