Рат у Украјини - рат за нова правила игре у свету

Илустрација: Алексеј Иорш.

Илустрација: Алексеј Иорш.

Цео свет прати конфронтацију у Украјини и чека њен исход. То није конфронтација између Кијева и проруских добровољаца у Донбасу, то је далеко озбиљнија прича. У суштини, Москва се отворено успротивила систему међународних односа насталом после Хладног рата. У том отпору Русија нема правих савезника, али има много симпатизера широм света.

После Хладног рата нису потписани никакви споразуми који констатују резултате тог сукоба, тј. није потписано ништа попут Кримског споразума (потписаног у Јалти 1945). Уједињење Немачке и распад Варшавског пакта и СССР-а одвијали су се уз осмехе ранијих противника, уз успављујуће разговоре о томе како сада наступа славна ера тријумфа општељудских вредности. Појединци су чак и НАТО-у прорицали још највише две-три године живота (то је, на пример, говорио шеф немачке дипломатије с почетка 1990-их Ханс-Дитрих Геншер).

Међутим, илузије су се брзо распршиле. Запад је прећутно почео да се придржава става да је Хладни рат завршен победом једне стране, а са „побеђенима“ и иначе нема много разговора. Противљење Москве „једнополарном свету“ деловало је као испољавање старих империјалистичких комплекса. НАТО се ширио на исток. У Европској унији се после њеног ширења (такође на исток) појавило много земаља чије су политичке елите направиле каријеру помоћу „конфронтирања са руским империјализмом“. У Москви је све више представника владајућих кругова сматрало да се даље не може одступати. Када је под притиском уличних протеста у фебруару 2014. из Кијева побегао формално легитимно изабрани председник Јанукович, у Кремљу је завладао осећај да је „непријатељ пред капијом“.

У идеалној варијанти Москва би, наравно, желела да се рат у Украјини не заврши Минским споразумима, него некаквом Јалтом-2, али засада јој не полази за руком да наметне Западу такав сценарио, пре свега зато што се Западу чини да је Русија сувише слаба. Пале су цене нафте, економија је на удару западних санкција, а најважније је да Москва, изгледа, нема савезнике. Чак се и Казахстан и Белорусија уздржавају од одобравања онога што Русија чини у Украјини и што је већ учинила на Криму.

Без савезника, али са много симпатизера

У идеалној варијанти Москва би, наравно, желела да се рат у Украјини не заврши Минским споразумима, него некаквом Јалтом-2, али засада јој не полази за руком да наметне Западу такав сценарио, пре свега зато што се Западу чини да је Русија сувише слаба.

Међутим, одсуство савезника никако не значи да Владимир Путин нема симпатизере у свету. Напротив, има их много. То је пре свега Кина. Наравно, Пекинг неће отворено стати на Путинову страну у конфронтацији са Америком, али ако је Вашингтону принципијелно важно да не дозволи Путину да „победи“ у Украјини, онда је за Пекинг важно да сама Америка не изађе из те ситуације као победник. Кина ће се уједно постарати да искористи сложену ситуацију у којој се нашла Москва како би појачала сопствене позиције. У руској влади је већ било предлога да се Кини одобри концесија за низ стратешких налазишта.

Москва има много симпатизера и у исламском свету. У играма са Америком у региону Великог Блиског Истока Ирану је далеко лакше да маневрише уз подршку „антиамерички настројене“ Москве, него у случају да Москва и Вашингтон постигну договор и координирају своје потезе према Ирану. Ни други исламски режими не би имали ништа против да бар мало „разблаже“ америчку хегемонију, јер се никад не зна шта се од ње може очекивати. Америка час подржава председника Египта Мубарака, час поздравља „арапско пролеће“ и долазак исламиста на власт, час критикује египатски војни врх због „недемократских“ метода свргавања исламиста.

Ни Латинска Америка више није „запећак“ Сједињених Америчких Држава. Популисти који су тамо дошли на власт све активније „кокетирају“ са Москвом, и при томе очигледно имају у виду дугорочнију перспективу, у којој ће се коначно испоставити да такозвани „једнополарни свет“ и није толико чврст како се мислило почетком 1990-их. Штавише, у пракси се показало да је он далеко нестабилнији и непоузданији од света у доба Хладног рата, у коме су се међународни односи држали на равнотежи снага и на одређеним правилима игре. Тадашња правила су се генерално поштовала, за разлику од садашње ситуације, када по питању правила, која тобоже важе у целом свету, постоји само један арбитар. Тај арбитар сам формулише правила, сам води рачуна о њиховом поштовању и сам може да их крши, ако му је то много битно. То је јасно и Москви и Вашингтону, и због тога се конфронтација у Украјини неће брзо завршити. Она је сувише битна за обе стране, те ће према томе потрајати.

Аутор је политиколог и члан Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“