Како да Руси наставе живот у Украјини?

Илустрација: Дмитриj Дивин.

Илустрација: Дмитриj Дивин.

Украјина је данас највећа територија руског света изван Русије и озбиљни проблеми који се тамо појављују на овај или онај начин су типични за постсовјетски простор. После Евромајдана готово да није остало руских организација које активно и званично делују на територији Украјине. Нажалост, у овом тренутку руски покрет у Украјини је уништен, али постоје услови за његово обнављање.

Који су главни проблеми који стоје пред обнављањем руског покрета у Украјини? Ми се придржавамо традиционалног, старог приступа: оријентисани смо не толико на плаћање својих, колико на потплаћивање туђих људи. То се може видети у готово свим сферама рада са сународницима. Спремни смо да улажемо у представнике суседних народа који су пријатељски настројени према Русији, а не да подржавамо саме Русе.

У Украјини уопште не постоји међуетнички конфликт између Руса и Украјинаца. То је јединствен етногеографски простор који има регионалну специфичност: руски и украјински идентитет не разликују представници различитих народа, него представници различитих идеологија, присталице различитих државних пројеката у истој земљи. Граница је чисто идеолошка, не етничка. Притом украјински пројекти имају радикално антируски карактер.

Наравно, сарадња са Русима у Украјини треба да почива на потпуно другачијим основама него сарадња са Русима, на пример, у Француској. Треба разликовати земље у којима су Руси вишемилионска аутохтона група становништва и оне где су само дијаспора са својим специфичним проблемима. Према Русима на постсовјетском простору однос треба да буде другачији. Акценат треба ставити на оне који себе сматрају Русима, тј. на руски идентитет. Парадоксално је, али ми се сада више радујемо проруским Украјинцима, него украјинским Русима. Треба схватити да управо становници Украјине који имају руски идентитет чине социјалну базу за све проруске пројекте, и културне и политичке.

Треба привући не само искрене сараднике, већ и прагматике. „Професионални Руси“ не треба да буде погрдан израз. Све док не буде материјално исплативо да се буде „професионални Рус“, проруски глас ће слабити. Проруска делатност траба да буде исто тако исплатива као и проамеричка. То је тржиште и Русија на том тржишту треба да буде конкурентна. Новом руском покрету су потребни специјално обучени менаџери, продуценти који могу да делују у друштвеној сфери.

Све док не буде материјално исплативо да се буде „професионални Рус“, проруски глас ће слабити.

У политици смо навикли да се оријентишемо на левичарске покрете, који функционишу на основу носталгије према совјетској прошлости. Али, као прво, њихове присталице, нажалост, старе и одлазе, као друго, савремена Русија нема много сличности са Совјетским Савезом и, уопште, тешко се може подвести под левичарске идеале, а, као треће, Русија се сад већ појављује у сасвим другој сфери, као земља конзервативних вредности, што значи као упориште конзервативних покрета. Десно оријентисано крило проруске политике остаје празно. Управо на овом крилу се, међутим, налазе најдоследније руске снаге и о њима треба водити рачуна.

У руским организацијама које делују у сфери културе влада крајње жалосна ситуација. Организације које је финансирала Русија готово целокупну делатност су свеле на одржавање манифестација елементарно меморијалног, фолклорно-музичког и совјетско-носталгичног карактера, што не може да изазове потребан друштвени ефекат. Неопходно је принципијелно преиспитати однос Русије према таквим организацијама и не наметати им облик деловања оријентисан на дијаспору.

Враћајући се на тему Украјине, треба истаћи да је сада веома важно да се уложе напори у правцу промоције и скретања пажње међународне заједнице на питања кршења права верника православне цркве на територији ове земље.

Данас је посебно важно да се активно сарађује са имигрантима из Украјине. У Русији се формирао читав „имигрантски“ слој. Он се углавном састоји од новинара и јавних личности проруске идејне оријентације, који су се доселили у Русију. У њиховој средини је потребно формирати организације које би касније, у измењеним политичким околностима, своју делатност могле да пренесу назад у Украјину. И важно је да се притом акценат стави управо на оне људе који раде у јавној сфери, а не на избегле државне чиновнике.

Аутор је водећи научни сарадник Центра за истраживање проблема земаља бившег СССР-а Руског института за стратешка истраживања (РИСИ). Овај текст је адаптирана верзија његовог наступа на Округлом столу у Савету Федерације одржаног 5. марта 2015.

Росијскаја газета. Сва права задржана.