Превремена револуција?

Илустрација: Нијаз Карим.

Илустрација: Нијаз Карим.

Москва је током перестројке одустала од претензија на алтернативну цивилизацију и на подређивање читавог света својој идеолошкој доктрини и покренула је иницијативу за обустављање Хладног рата, који умало није прерастао у Трећи светски рат. Резултат тог периода је поновно уједињење светске историје, која се после Руске револуције 1917. поделила на два одвојена тока. Међутим, може се рећи да ни постсовјетска Русија ни остали свет нису положили тест који им је понудила „превентивна револуција“ перестројке.

Однос према перестројци, њеним резултатима и последицама у Русији је и даље противречан. „Парадокс Горбачова“ је у томе што и његови противници и многи његови следбеници сматрају да је перестројка коју је он покренуо доживела фијаско. Разлика је у томе што једни проклињу Горбачова због онога што је успео да уради, а други га критикују за то што није испунио сва обећања.

Највећи број оптужби упућених иницијатору перестројке односи се на његову недоследност, колебања и тактичка „кривудања“. Горбачов је био опрезан и тежио је да заузме позицију „иза друштва“, тј. да омогући друштву да сазри за промене, а он да „гура“ то друштво отпозади, а не да га води за собом. Многи су то тумачили као недоследност и неодлучност.

Међутим, покушајмо да прикажемо бар контуре најважнијих промена које су се догодиле тих година у бившем СССР-у и у целом свету, и видећемо да се кривудања „неодлучног“ Горбачова исправљају и добија се готово права линија. Навешћу оно што је по мом мишљењу сама срж перестројке. Русија је окусила „забрањени плод“ слободних избора и „гласности“, ставивши право на слободу говора и информисања на листу грађанских приоритета.

Москва је одустала од претензија на алтернативну цивилизацију и на подређивање читавог света својој идеолошкој доктрини и покренула је иницијативу за обустављање Хладног рата, који умало није прерастао у Трећи светски рат. Фактички резултат тог периода је поновно уједињење светске историје, која се почетком 20. века после Руске револуције 1917. поделила на два одвојена тока.

Међутим, у нашем непостојаном свету све има своју цену. Преображај сопствене земље и светске политике Горбачов је против своје воље платио распадом Совјетског Савеза и сопственом оставком.

Може се рећи да ни постсовјетска Русија ни остали свет нису положили тест који им је понудила „превентивна револуција“ перестројке. Руско друштво није поднело терет слободе коју је неочекивано добило на поклон. Најпре је утонуло у хаос Јељцинове владавине и у трговачку разулареност олигархијског капитализма, а затим се са олакшањем вратило под окриље „тврдог“ апсолутистичког режима на који је више навикло.

Западни свет се, са своје стране, није уздржао од саблазни да себе прогласи за апсолутног победника у Хладном рату и јединог наследника историје. Тако се испоставило да западни партнери Михаила Горбачова, у чији здрав разум се он поуздао чак и више него у њихову материјалну помоћ, нису ништа поузданији савезници од његових бивших партијских сабораца који су га издали. Данас Горбачов не замера западним лидерима што му својевремено нису довољно помагали (он зна да судбина перестројке није зависила од њих), него због тога што нису могли разумно да искористе јединствену шансу коју је свету пружала његова нова политика, и због тога што су порив совјетског друштва у стремљењу ка демократији схватили само као испољавање унутрашње слабости.

Није реализован ни пројекат „заједничке европске куће“, у коју је требало да уђе и реформисани Совјетски Савез, нити је реализована идеја о стварању нових структура колективне безбедности на континенту (евентуално и Савета безбедности, између осталог) које би омогућиле да се избегне трагедија крвавог рата у Југославији и драма садашњег грађанског конфликта у Украјини.

Испоставило се да је једноставније срушити Берлински зид него ставити тачку на логику и психологију програмираног непријатељства која је и била узрок постављања Берлинског зида, а служила је као инструмент политике.

Очување старих и ницање нових видљивих и невидљивих зидова и баријера показује да политичари 21. века, како на Западу тако и на Истоку, нису спремни да се ослободе од предрасуда и стереотипа. По свему судећи, то је разлог што је Хладни рат замењен мноштвом „врућих“ конфликата на читавој планети.

Па и сам Хладни рат, иако већ „олињао“ од старости, великом брзином се враћа у руско-америчке односе, а Горбачов је веровао да га неповратно сахрањује када се у Рејкјавику, на Малти, у Вашингтону или Москви састајао са тадашњим америчким председницима.

Ако се перестројка тридесет година након њеног почетка у руском друштву схвата као политички неуспех, или чак као антинационални пројекат којим се подривају државни интереси, онда то значи или да главни мотив перестројке није схваћен, или да се он свесно одбацује, иако га је својевремено активно подржало цело совјетско друштво. Тај мотив је демократски препород Русије и њено поновно сједињење са светском историјом. То су и плурализам мишљења, владавина закона, поштени избори руководилаца, неприкосновеност људске личности, реална конкуренција у политици и економији, транспарентност функционисања власти и њена одговорност пред друштвом.

Аутор је бивши портпарол председника СССР-а М. С. Горбачова.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском