Шта за Русију значи укидање санкција Ирану?

Илустрација: Алексеј Иорш.

Илустрација: Алексеј Иорш.

Укидање санкција Ирану може имати прилично неповољне последице по руску економију, конкретно по извоз нафте и гаса, не толико због конкуренције коју ће представљати иранска нафта, колико због утицаја који та ситуација може имати на светске цене.

Санкције нису много утицале на укупан извоз нафте из Ирана. Услед ембарга и других ограничења Иранци су губили око милион барела дневно, тј. обим извоза нафте био је мањи за око 50 милиона тона. Половину тих губитака донело је одустајање европских земаља од куповине иранске нафте, а другу половину смањење увоза у азијским земаљама. Пре ембарга је управо азијско-тихоокеански регион представљао главно стециште извоза иранске нафте (скоро 70% укупног извоза), а сада је удео овог региона још већи (око 95%). И поред све лојалности Западу, азијске земље не могу да одустану од иранске нафте чак ни у условима санкција.

Потреба за нафтом у азијско-тихоокеанском региону је у стабилном порасту и не може бити задовољена чак ни додатним извозом из Ирана и Русије. У Европи је ситуација сложенија, али с обзиром на обим извоза нафте и нафтних деривата из Русије у Европу (око 250 милиона тона годишње) максималан ирански извоз на ово тржиште (око 25 милиона тона годишње) не представља ненадокнадив потенцијал. Поврх тога, замену за иранску нафту није обезбедила Русија, него блискоисточне земље: Либија, Ирак и Саудијска Арабија. Према томе, оне имају више разлога за забринутост, утолико пре што ће управо поменуте земље морати да подрже укупну квоту Организације земаља извозница нафте (ОПЕК).


Русија и Иран остају пријатељи, али неће постати савезници
Министарство спољних послова РФ саопштило је да је на преговорима у Лозани између Ирана и „шесторице“ (стални чланови Савета безбедности УН и Немачка) „усаглашен оквирни споразум о коначном регулисању ситуације око иранског нуклеарног програма“. Неки експерти сматрају да ће највише користи од компромиса имати ЕУ, зато што Русија није довољно искористила период санкција да више развије сарадњу са Техераном.

У целини гледано, иранска нафта се по трошковима експлоатације може поредити са руском нафтом. Ти трошкови у оба случаја углавном не прелазе 20-25 долара за барел. Па ипак, руски произвођачи сада морају да индустријализују и налазишта која су у том погледу захтевнија, тј. у којима ти трошкови износе и 30 долара за барел, па чак и више. Временом ће та ситуација постајати све сложенија. Ирак у том контексту делује као далеко опаснији ривал, јер је његов потенцијал увећања обима експлоатације у дугорочној перспективи далеко већи него у већини других блискоисточних земаља, укључујући и Иран.

Што се тиче гаса, Иран се засада не може третирати као ривал Русије, јер он не извози гас, изузев мањих испорука Турској (мање од 10 милијарди кубних метара годишње) за њене локалне потребе. Иран има пројекте везане за извоз, али су они још увек у раној фази припреме. Због тога извоз гаса и није обухваћен ембаргом.

Ризик да ће цена нафте пасти приликом укидања санкција Ирану заиста је прилично велики, јер су резерве нафте и нафтних деривата сада на веома високом нивоу, а на светском тржишту је још увек понуда већа од потражње. Према оцени Међународне агенције за енергију (IEA), разлика између понуде и потражње током 2015. може достићи 0,5 милиона барела дневно, мада се до краја године она може смањити или чак нестати. Уколико се на тржишту појави вишак од милион барела дневно, и уколико он не буде компензован смањењем понуде у другим земљама ОПЕК-а, то може додатно нарушити равнотежу. Временом ће се светско тржиште под утицајем увећане потрошње свакако ослободити сувишне понуде и вишка резерви, али повратак иранске нафте може утицати да та промена наступи годину дана касније.

Треба рећи да у руској економији постоје сектори чији су представници вероватно заинтересовани за укидање санкција. То су пре свега они који тргују са Ираном: извозници жита, дрвета, метала, појединих врста машина и опреме, као и увозници воћа и поврћа. Финансијске санкције отежавају трговину и повећавају њене трошкове.

Аутор је начелник управе за стратешка истраживања у енергетици Аналитичког центра при Влади Русије.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“