Зашто је Путин популаран у свету, а Русија није?

Део становника европских земаља и Америке би желео да има председника као што је Путин, али не би желео да живи као што се живи у Русији. 

Упркос очигледним достигнућима и ништа мање очигледним недостацима, Совјетски Савез је био самодовољна држава. Економска и идејнополитичка конкуренција у Хладном рату ослањала се на дуготрајну равнотежу између двају друштава која су била стабилна у својим вредностима и погледима на свет: Запада на челу са САД и источног блока на челу са СССР-ом. Самодовољност је од Совјетског Савеза начинила један од глобалних узора. 

Ситуација се променила са распадом СССР-а. Вредности западног света током последњих четврт века, ако су и еволуирале, онда бар не у значајној мери, а што је најважније: логика коју су западњаци поставили пре много генерација остала је неизмењена. Руска теза о томе да је Европа одједном изневерила своје традиционалне вредности или да је од њих одустала представља аргумент који прихватају само потпуно маргинални кругови на Западу. Прича о томе да ће Русија сада постати чувар европских традиција и вредности не изазива озбиљно интересовање чак ни у овим круговима.

Да ли Русија у свет шаље погрешну слику саме себе?
Данашње представе Запада о Русији су застареле и неопходно их је променити. Међутим, Русија својим медијским наступом често одмаже достизању овог важног циља.

Русија је постала земља која је изгубила вредносне оријентире и свој национални поглед на свет. Уставом прокламовано одустајање од државне идеологије почело је да се тумачи као одустајање од ма какве идеологије. Неуспешан пројекат међусобне интеграције довео је до значајног међусобног отуђења. 

То и не би било тако страшно. Међутим, пре неколико година Русија је почела опасан заокрет, покушавајући да испод постојећих политичких неслагања са Западом подведе неку „вредносну“ линију. А стална критика туђих вредности тешко да некога може научити како да се са поштовањем односи према сопственим вредностима. 

Јадан од главних недостатака новог светског поретка који се данас формира је непостојање очигледних узора. Америка, која је и даље покретач савремене економије, изгубила је статус лидера. Њена политичка репутација у свету је укаљана. Европска унија није суштински успела да превазиђе своје унутрашње провинцијалне сукобе. Исламски свет ту и тамо предузима покушаје историјског реванша према Западу, а Кина, пошто је напустила  статус „ученика Совјетског Савеза“, последњих деценија само марљиво и успешно елаборира западно искуство. 

Пропали стари светски поредак данас је прерастао у светски поредак политичких губитника, који нису у стању да друге поведу за собом. Овај резултат као да је изједначио стартну позицију за све главне глобалне играче, дајући шансу и Русији. Осим тога, управо председник Русије Владимир Путин, који је стекао репутацију лидера неформалног и разуђеног, али масовног покрета против „америчког монопола“, у потпуности задовољава данашњу снажну потребу за политичарем као што је он. 

Међутим, свет Путина доживљава као још једног потенцијалног рушиоца америкоценричног система, а не као глобалног лидера у изградњи новог светског поретка. Другим речима, у свету постоји потреба за „Путином“, али не и за „Путиновом Русијом“. Очигледно је да би део становника европских земаља, па чак и Америке, из различитих разлога желео да има председника као што је Путин. Али ни они не би желели да живе као што се живи у Русији. И тешко да би ико желео да водећу улогу у успостављању нових глобалних правила додели Русији. Путин је глобално популаран бренд, док је Русија нешто готово сасвим супротно. И то није ништа необично. И Руси се, наиме, различито односе, рецимо, према Немачкој и Ангели Меркел или према Америци и Бараку Обами.

Више о руско-америчким односима

Нико нема представу шта би желела да представља и шта ће представљати Русија за двадесет-тридесет година. То не знају ни људи у Русији. Тешко да би ико од озбиљних светских играча пожелео да као модел преузме садашње руско искуство радикалне идејне реформације. Међутим, спремност Русије да послужи као оруђе за борбу против Америке могла би да изазове приличан ентузијазам у свету који је уморан од неспретних покушаја САД да поврате улогу „јединог судије и шерифа“. 

У дугорочној перспективи оваква ситуација Русију наводи да склапа само краткотрајне савезе и да у својој потрази за идејама и вредностима остане усамљена. То је политика која има високу цену и слабу перспективу. Али изгледа да Русија засад нема алтернативу.

Аутор текста је директор приватне истраживачке и аналитичке организације „Center on Global Interests“ са седиштем у Вашингтону. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.