Коме ће се „царству“ приволети Турска?

Кључни догађај је била посета Владимира Путина Турској у децембру 2014. године. Русија је тада показала да је Турска за њу приоритетан партнер и да је спремна да јој повери управљање гасним вентилом.

Анкара ће моћи да манипулише том могућношћу и далеко ће мање зависити од Европске уније. У таквим околностима ће можда Брисел бити заинтересован за улазак Турске у Европску унију, а не обрнуто. Русија заузврат очекује од Турске већу лојалност, што Анкара заиста делимично и демонстрира неувођењем санкција Руској Федерацији и независном политиком у оквиру НАТО пакта.

Главно економско питање у билатералним односима Русије и Турске је гасовод „Турски ток”. Додуше, у Турској постоји много сличних пројеката. Например, Трансанатолијски гасовод, на који се могу прикључити Иран и земље Средње Азије.

Перспективе руског гаса у Европи
„Руска реч“ преноси најзанимљивије делове излагања уредника часописа „Гаспром“ Сергеја Правосудова са конференције „Руски енергетски пројекти на Балкану после ‘Јужног тока’“, одржане 2. марта у Београду у организацији Руског института за стратешка истраживања (РИСИ), Фонда историјске перспективе, часописа „Нова српска политичка мисао“ (НСПМ), Београдске пословне школе (БПШ) и Амбасаде РФ у Београду.

Ирански гас је потенцијална конкуренција руском гасу на европском тржишту. Управо због тога је председник Реџеп Ердоган отишао у Техеран и изјавио спремност да увози у Турску ирански гас, али са попустом. Исто то је он говорио и руским представницима.

Другим речима, свака страна игра своју игру – и Турска, и Европа, и Русија. У истом контексту треба разматрати и посету грчког премијера Москви, која се по времену готово подударила са Ердогановом посетом Ирану. Русија даје до знања да она и мимо Турске има савезнике и потенцијалне партнере. То је у извесном смислу показала и недавна Путинова посета Јеревану. 

Реакција Анкаре на ту посету била је прилично оштра. Турци су фактички оптужили Русију за геноцид туранског и муслиманског становништва. 

Међутим, оштра реторика Анкаре не треба никога да забрињава. У Турској су у току интензивне припреме за изборе. Оштре изјаве упућене Руској Федерацији срачунате су да се допадну турским националистима и потомцима избеглица из бивше Руске Империје, као и ревносним присталицама Запада. 

Ердоган је, међутим, спреман да настави преговоре са Русијом. Турци показују Западу спремност да се окрену Русији и истовремено показују Москви спремност да се окрену Ирану. Руско-турски савез, као савез двеју евроазијских сила, прави је кошмар за Европу. Њој се више исплати да прими Турску у Европску унију, него да је изгуби. Све у свему, може се рећи да Турска врло вешто балансира између различитих центара моћи. 

Балканска географија „Турског тока“
„Власти у Анкари покушавају да претворе земљу у кључно чвориште енергетских токова који иду ка Европи и да од Турске направе главног играча у плановима свих будућих пројеката транспорта гаса у Европу. Енергетска безбедност Балкана диктира добре односе са Русијом.

Па ипак, она ће у одређеном тренутку свакако морати да се определи. И тада ће бити важно шта Русија може да јој понуди. Треба јој понудити дугорочни програм партнерства, који неће подразумевати само економију, него, рецимо, и гарантовање безбедности Ердогану у случају сукоба интереса са Сједињеним Државама или у случају унутрашњих проблема. 

Треба имати у виду да између Руске Федерације и Турске и даље има нерешених питања. На пример, различити су им ставови у погледу Сирије, а ставови по питању Крима дијаметрално су супротни. Те разлике неће моћи дуго да се игноришу. 

Сада је тренутак када Русија може почети да их решава, јер су нестале препреке које су раније постојале. Раније је Турска била безрезервни савезник Америке, а сада је она већ друкчија. Владајући режим је еволуирао. Многе снаге које су недружељубиве према Русији нашле су се у опозицији у односу на владајући режим. 

Русија треба да искористи ту шансу и да гради нову сарадњу која ће се тицати економије, али и билатералних односа у целини. 

Владимир Аватков је доктор политичких наука, директор Центра за оријентална истраживања, међународне односе и јавну дипломатију.

Росијскаја газета. Сва права задржана.