Копирница „обојених револуција” ради нон-стоп

Македонија је још једна у низу земаља која је „из чиста мира” добила свој Мајдан. Организатори отпора у центру Скопља нису хтели да лупају главу и измишљају нешто ново. Пароле су до бола познате: „Македонија је Европа” и „Тражимо оставку Владе”. Чак се и реч „трг” („плоштад”) на македонском изговара исто као и на украјинском.

Непосредне и посредне паралеле данашње ситуације у Македонији са ситуацијом која је пре две године створена у Украјини једноставно боду очи. Догађаји као да су умножени у копирници. Као и у првим данима Мајдана у Кијеву, организатори македонског протеста су од почетка радили на томе да створе утисак што веће масовности гомиле која их подржава. И као што у Кијеву у почетку није ни било никакве гомиле, тако се ни у Скопљу није појавило 100 хиљада демонстраната, како је најавила опозиција. Првог дана (18. маја) у јутарњим часовима на Булевару Илинден остало је око две хиљаде људи, а „гланц” нови шатори, као и у Кијеву, били су празни, али су стварали утисак масовности.

И сами лидери македонског Мајдана неодољиво подсећају на своје украјинске „колеге”. На челу опозиционе Социјалдемократске сранке Македоније је милионер и олигарх Зоран Заев. Он је обећао да ће „протест бити миран и без насиља”, што су много пута у почетку обећавали и лидери кијевског Мајдана. Искуство свих претходних „мајдана”, међутим, не улива наду да ће обећање бити испуњено. Утолико пре што је криза у Македонији од самог почетка била створена после оружаног сукоба власти и албанских терористичких банди које са Косова улазе на територију Македоније. Та ситуација је вештачки претворена у антивладин протест, исто као што су украјински економски проблеми вештачки трансформисани у преврат чији је циљ био свргавање председника Јануковича.

Стручњак: Македонија је слаба карика „Турског токаˮ
Македонија је слаба карика у „Турском токуˮ, али ће даљи развој ситуације зависити од тога колико ће јаки и принципијелни бити притисци од стране ЕУ на ову земљу, сматра Ирина Рудњева.

Нетрпељивост знатног дела становништва према актуелној власти такође је моменат по коме је садашња Македонија блиска Украјини из 2014. године. Активно је и учешће омладине, посебно студената, који за комуникацију користе друштвене мреже. „Студентска пракса” води порекло још из доба београдских протеста и сада већ чувене организације „Отпор”, а у Кијеву је она достигла такве размере да су студенткиње својим рукама припремале „молотовљеве коктеле”.

Још један фактор сродан Украјини је апсолутни утицај страних сила на догађаје у земљи. У македонском случају су то целих шест амбасада – САД, ЕУ и водећих западноевропских земаља – које колегијално управљају опозицијом. У кијевској варијанти је била довољна само једна амбасада – америчка. Али тамо Вашингтон због близине Русије није имао много поверења у Европљане. Сталне консултације лидера опозиције Заева у зградама поменутих амбасада верна је копија понашања лидера кијевског Мајдана, који су у амбасаду САД одлазили као на посао.

Следећа сличност са украјинском ситуацијом у Македонији је корупција. Зоран Заев, додуше, оптужује власт за још веће грехе – тврди да се у Македонији прислушкује преко 20 хиљада грађана. Влада са своје стране оперише доказима који омогућавају да се Заев оптужи за припрему државног преврата, и то у завери са другим моћним државама. Исто су тако и украјинске војне структуре уочи одлучујуће фазе Мајдана располагале свим доказима умешаности лидера опозиције у припрему преврата уз садејство америчке амбасаде.

И најзад, македонског премијера и даље окружује мања група људи који нису спремни да погазе своје принципе. За разлику од Украјине, премијер Груевски је успео да у Скопљу организује контрамитинг подршке влади, док се Јанукович својевремено није одважио да пружи озбиљан отпор либералном Мајдану и организује нешто слично, јер се бојао да ће тако изазвати крвопролиће.

Недовољно јасно дефинисане политичке позиције обеју страна су још једна директна паралела са Украјином. Ни владајућа коалиција, ни социјалдемократска опозиција не могу да понуде ништа осим апатичних и једва срочених парола. И једни и други се на речима залажу за европску интеграцију. Јанукович је такође до последњег тренутка потврдно климао главом свима који су веровали у срећан заједнички живот са Европом, а нису веровали у економски модел интеграције. Македонска влада је у том погледу рањивија. Опозиција се још није показала на том пољу (а самим тим ни осрамотила), тако да има извесну „залиху” поверења, нарочито међу студентима и становницима већих градова, који су на Булевар Илинден изашли у шорцевима и као да је празник изнели су ракију, вино и мезе. Карневалска култура је и на кијевском Мајдану била изузетно добро заступљена.

Заев отворено рачуна на подршку радикалног дела албанског становништва Македоније и Косова. Отуд и албанске заставе на митинзима опозиције, док се на контрамитинге подршке влади износе заставе Македоније и Србије. Исто тако су се на кијевском Мајдану вијориле десетине застава „савезничких земаља” Грузије, Литваније, Пољске и Европске уније, док су противници Мајдана на истоку Украјине подизали заставе Русије.

Запад наставља „турнеју” по Балкану
Прозападне присталице „обојене револуције” у Македонији упуштају се у опасну игру – дестабилизују етнички и културно нехомогену државу не размишљајући о последицама.

Шта може бити стварни разлог неочекиваног избијања македонског Мајдана? И САД и Западна Европа су пре неколико месеци изненада схватиле да балканске државе поново почињу да измичу њиховој сфери утицаја, и поред тога што су, рекло би се, под тоталном контролом. У Украјини је западни свет био шокиран неочекиваним одбијањем Виктора Јануковича да потпише споразум, иако је Европска унија, како се чинило, фактички заденула Украјину за појас. Сасвим је умесно разматрати и верзију по којој се ситуација у Македонији дестабилизује због тога што македонска влада жели да учествује у руским плановима везаним за извоз гаса. На исти начин је Мајдан био коначно испровоциран и у Кијеву, после руске финансијске понуде коју Јанукович никако није могао да одбије.

Најупадљивија разлика између ситуације у Македонији и Украјини је албански фактор. Прошириле су се гласине да су начелник тајне полиције Саша Мијалков и његови људи били у блиским односима са другим косовским бандитима, тј. управо са групом која је 21. априла заузела караулу у селу Гошинце. Већ тада су многи обратили пажњу на крајњу театралност тих догађаја. Нико никог није ни хтео да убије, само су се нападачи својски потрудили да утерају људима страх у кости и да привуку пажњу медија.

Албански одреди из Косова су практично идеалан инструмент за дестабилизацију свега око себе. Ти људи још увек живе за теорију „мноштва албанских држава” и за идеју „Велике Албаније”. Ко је први са њима ступио у контакт и са каквим циљем? Да ли је то био сам премијер Груевски, са циљем да театрално „уздрма ситуацију” и искористи гужву како би ликвидирао опозицију, или су то учиниле спољне силе са циљем да збришу саму владу Груевског? То није толико ни важно. Можда је и једно и друго.

Важно је пре свега то да сада постоји опасност од новог великог рата у региону – рата кога се не боји само локално становништво, него, по свему судећи, и читава Европа. И друго, врло је вероватно да ће у унутрашњи македонски конфликт бити увучени и САД и Русија. То се може догодити само од себе, као што домине повлаче једна другу. А може и свесно, јер Москва можда неће пристати да прогута још једну „обојену” револуцију са антируским усмерењем.

Руски текст на сајту vz.ru

Росијскаја газета. Сва права задржана.