Свет је ступио у фазу несигурности

Илустрација: Алексеј Иорш

Илустрација: Алексеј Иорш

Стање савремене дипломатије огледа се у најважнијим догађајима ове политичке сезоне – у минском преговарачком процесу, успону „Исламске државе”, заоштравању грчке кризе и успешном окончању преговора о иранском нуклеарном програму. Поред тога, све је већа несигурност у погледу будућности и све чешћи су разговори о предстојећем великом рату.

Када је у питању политика не може се говорити о летњем затишју. Па ипак, ближи се август и организована политичка активност јењава. Са чиме међународна политика одлази на условни одмор до јесени? 

Најважнији догађаји протекле сезоне су мински преговарачки процес, успон екстремистичке организације „Исламска држава“, заоштравање грчке дужничке кризе и успешно окончање преговора о иранском нуклеарном програму. Свака од ових појава има сопствену „увертиру” и логику, али све оне заједно узете чине врло целовиту слику глобалне политике. Украјина, Грчка и Иран су три лица савремене дипломатије.

Мински процес је пример покушаја да се последњим снагама заустави велико крвопролиће у ситуацији када није потпуно јасно ни ко су учесници конфликта, ни који су им коначни циљеви. Напори преговарача су усмерени на дефинисање таквих формулација које би омогућиле минималну конкретност, јер нико не жели да преузме јасне и прецизно потписане обавезе. 

Судбина споразума је врло карактеристична: не води се спор чак ни око тога ко ће га испуњавати, него шта се подразумева под његовим испуњавањем. При томе, сви као мантру понављају тврдњу да не постоји алтернатива за Мински споразум, и то је истина. Прекид великог рата је сам по себи достигнуће, а успостављање стабилног мира изгледа да уопште није ни могуће. Јасно је да је ситуација опасна и „запаљива”, али она илуструје једну данашњу истину – да у свету који се налази у прелазном стању (и не зна се у шта прелази) постоје проблеми, и да су ти проблеми нерешиви. Највише што се може постићи јесте покушај да се њихове последице минимализују. 

У том контексту ирански преговори представљају светлију страну данашње ситуације. Они су трајали толико дуго јер су Техеран и Вашингтон, као главни учесници, тежили да пропишу буквално сваки корак, то што је могуће конкретније, како би се избегла могућност двојаког тумачења. Такав приступ је условљен потпуним неповерењем које влада између њих. Ту нема места ни за какве џентлменске споразуме, све мора да буде унето у записник, а механизми контроле морају бити унапред одређени. Само у том случају постоји шанса да се споразум испуни, а садашњи договор улива такву наду.

Женевско-бечки преговарачки процес (за разлику од минског) показао је да стране тачно знају шта желе, а у таквим околностима може се постићи много тога. Јасно је да сада има више политичке воље због општег стања на Блиском истоку, који се распада на делове, што многе приморава да одустану од ранијих ограничења и да траже нове облике политичког преживљавања. 

Грчка је друкчија варијанта. После постигнутог „компромиса“ свима је остао горак укус у устима и осећај да ништа није решено, него је само извршено насиље. Са једне стране, одавно је јасно да у еврозони треба завести ред, а ако за то не постоји спонтани консензус онда је потребан лидер који има јаку вољу. Тај лидер је очигледно Немачка – најмоћнија земља Европске уније. Са друге стране, сви су се уплашили када је та воља испуњена, а што је најважније, поставило се питање зна ли лидер шта му је чинити. Било како било, криза еврозоне показала је трећи тип преговарачког приступа – диктат најјачег, који једни прихватају добровољно и радо, а други са страхом и сумњом. 

Успех екстремистичке организације „Исламска држава“ четврти је најважнији догађај протекле сезоне. Он делимично нивелише све што је напред речено, јер демонстрира стихију пред којом су дипломатија и политика немоћне у каквом год облику да се испољавају. Организација „Исламска држава“ је системски слом модела, тј. схеме по којој је у 20. веку био уређен Блиски исток. 

Свет већ одавно преживљава болне промене. Између осталог, све је присутнија несигурност у погледу будућности и све се више сумња у делотворност познатих решења социјалних проблема. 

Чешћи су и разговори о великом рату, што је забрињавајући симптом минулог периода. Чинило се да је 1990-их страх заувек нестао, али сада се поново јавља. Многи експерти истичу да нема никвих реалних основа ни за трку у наоружавању, ни за озбиљну конфронтацију интереса. Међутим, у данашњем свету је практично нестала граница између реалности и илузије.

Аутор: Фјодор Лукјанов, председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику

Росијскаја газета. Сва права задржана.