Лавиринти руско-грузијског конфликта

Пре седам година, у августу 2008, дуготрајни грузијско-осетијски конфликт се преточио у кратак петодневни рат уз директно увлачење руске армије у оружани сукоб са регуларном грузијском армијом. Ти догађаји су данас у сенци украјинске кризе и ситуације на Блиском истоку, али и даље привлаче пажњу политичара и експерата.

У августу 2008. године на Јужном Кавказу је почео да се формира нови статус кво. Русија је признала независност двеју бивших аутономија Грузијске Совјетске Социјалистичке Републике (и то је најважнија последица петодневног августовског рата). После склапања Беловешког споразума то је први случај да је подржана државност ентитета који у тренутку распада СССР-а нису имали статус савезних република. Зато је „августовска тема” актуелна и сада, када се обележава годишњица тих догађаја.

Ова годишњица се, међутим, битно разликује од претходних. Разлика се највише одражава у конфронтацији између Русије и Запада због Украјине као веома важне земље постсовјетског простора, због чега се и сама конфронтација доживљава као борба за утицај на територију читавог бившег Совјетског Савеза, а праћена је снажним налетима критике на рачун руског „ревизионизма” и пребацивања на Русију одговорности за дестабилизацију ситуације у Европи. Поменути догађаји у Грузији одлично се уклапају у ту схему и третирају се као својеврсни „пробни балон” Москве.

Русија показала своју геополитичку моћ признавањем Абхазије и Јужне Осетије
Јужна Осетија и Абхазија обележавају четврту годишњицу признања независности. Експерти сматрају да је Москва операцијом „приморавања Грузије на мир“ 2008. умногоме покварила планове ширења НАТО-а на земље постсовјетског простора.

Покушајмо да анализирамо у којој мери таква интерпретација одражава реално стање. Узмимо за почетак тезу о „руској војној агресији” 2008. године. По нашем мишљењу, било би далеко коректније говорити о „војној интервенцији” или „директном увлачењу у конфликт”, с тим што тај конфликт није избио пре седам година. Пре августа 2008. године он је трајао готово две деценије, и то са различитим моделима руског учешћа у њему.

Треба подсетити да је размештање руских мировних снага у Јужној Осетији (које ће затим бивши председник Грузије Михаил Сакашвили ретроактивно окарактерисати као окупаторе) реализовано уз сагласност званичног Тбилисија, који је 24. јуна 1992. године у Сочију учествовао у потписивању Дагомиског споразума.

До августа 2008. године тај званични документ нико није поништио или прогласио правно ништавним. Штавише, управо на том документу се заснивао мандат мисије ОЕБС-а у Грузији. Тбилиси је Дагомиским споразумом фактички признао отуђење дела сопственог суверенитета на територији са оспореним статусом.

Споразум је на чело „охлађеног жаришта” поставио четворострану Мешовиту контролну комисију, а требало је да мировну операцију спроводе Мешовите снаге за одржавање мира, у којима су били руски и грузијски батаљони.

Споразум из 1992. године директно је забрањивао свим странама (укључујући и Тбилиси) да уводе економске санкције или блокаде, да праве хуманитарне сметње и ометају повратак избеглица. Мировњаци су чак имали право „да предузимају све мере неопходне за локализацију оружаних сукоба и уништавање банди на подручјима и у селима бивше Јужноосетијске аутономне области која се налазе изван зоне конфликта и изван безбедносног коридора”.

Шта је иницирало ескалацију конфликта? То није био напад грузијских трупа на Цхинвали у августу 2008. године, него покушаји званичног Тбилисија да једнострано наруши правне темеље на којима је почивало решење конфликта. Први такав покушај предузет је 31. маја 2004. године, када су без усаглашавања са Мешовитом контролном комисијом, наводно ради борбе против кријумчарења робе, на територију Јужне Осетије уведене снаге специјалних јединица МУП-а Грузије (300 људи).

Крај антируске епизоде у Грузији
Може се рећи да је губитак Абхазије и Јужне Осетије главни резултат владавине Михаила Сакашвилија. Народ Грузије је гласајући против њега поручио свету да вештачка американизација њихове земље и покушаји да се раскину вековне везе са Русијом нису природни.

Сви чланови Мешовите контролне комисије, осим представника Тбилисија, оценили су тај потез као кршење Дагомиског споразума. Тако је покренута читава лавина изјава и узајамних оптужби, а у зони конфликта је тада проливена и крв, први пут после 1992. године.

За разлику од Апхазије, у Јужној Осетији је током 12 година примирје било релативно стабилно и постојале су шансе за мир. Треба рећи да до 2004. године у Јужној Осетији (опет за разлику од Апхазије) издавање руских пасоша није било толико интензивно, а таква политика је иначе постала актуелна зато што је обезбеђивала извесна људска права (право преласка границе, право лечења и право школовања ван граница ентитета).

Међутим, журба са којом су грузијски политичари почели да „одмрзавају” конфликт, а да при томе њихови западни савезници уопште нису осудили тај потез, онемогућила је реализацију поменуте политике. Штавише, прилично селективан однос према правним аспектима решавања грузијско-осетијског конфликта (употпуњен једностраним корацима које су западне земље у исто време предузимале на Балкану) само је учврстио мишљење руских владајућих кругова да мерило свих вредности нису разговори о тим вредностима, него сила и „стварна политика”.

И данас, када се многи вајкају због руског „ревизионизма” на Криму, не би требало да заборављају „ревизионистичке покушаје” 2004-2008. и „одмрзавање” етнополитичких конфликата на јужном Кавказу.

Додајмо томе и чисто политичку димензију. Почетком 1990-их су у Северну Осетију (тј. на територију Руске Федерације) због прве фазе грузијско-осетијског конфликта пристигле хиљаде Осетина избеглих из Јужне Осетије, па чак и из унутрашњих подручја Грузије. Тада су они чинили 16% укупног становништва Северне Осетије.

Тиме је у знатној мери „подгрејан” конфликт између Осетина и Ингуша у самој Русији 1992. године. Ваљда није потребно објашњавати да би логичан завршетак грузијске „антисепаратистичке операције” (коју је пре седам година у телевизијском програму најавио грузијски генерал Мамук Курашвили) само искомпликовао ситуацију везану за проблеме између Осетина и Ингуша.

Према томе, Русија је имала више него довољно разлога за оштру реакцију. Друго је питање колики је јаз између постојања националних интереса у неком конкретном региону и њиховог интелигентног формулисања и остваривања.

Нажалост, Москва је у августу 2008. године многим потезима сама себи нанела штету. Копирала је информационе поступке које су Американци користили на Косову или у току „кампање против тероризма”. Уместо јасног и доследног инсистирања на сопственим интересима у оптицају су биле патетичне, али промашене пароле о „геноциду”, о „нашем 11. септембру” итд. Тако је пропагандистичко многословље потиснуло у други план квалитетну аргументацију.

Поред тога, у данашњим дискусијама јужноосетијски случај из 2008. године и кримска ситуација из 2014. године често се доводе у чврсту међусобну везу. Међутим, треба истаћи да званични став Кремља према украјинском питању није битно измењен чак ни после „петодневног рата” на јужном Кавказу, када је трећи украјински председник Виктор Јушченко подржао свога грузијског колегу Сакашвилија и његове потезе у Јужној Осетији.

На пример, 30. августа 2008. године Владимир Путин (у том тренутку премијер Русије) изјавио је у интервјуу за немачку телевизију ARD: „Крим уопште није спорна територија”. Штавише, руско-украјински Споразум о пријатељству, сарадњи и партнерству продужен је у октобру 2008. године за још десет година.

До почетка 2014. године Русији није био циљ да крши тај споразум, као ни Будапештански меморандум из 1994. године. Све се то није догађало у некаквом политичком вакууму, и утолико пре се није радило о некаквом продужетку јужноосетинског тренда.

Потези Кремља на Криму у великој мери су били реакција на „други Мајдан” у Кијеву и покушаје да се измени статус кво у региону за који је Русија заинтересована, али да се то учини без обазирања на њене интересе. Може се расправљати о томе да ли је одговор Москве био пропорционалан, колико се он коси са међународним правом и у којој мери је руској политици створио додатне проблеме.

Међутим, као и у кавкаском случају, тај одговор је пре свега био реакција на одређене измене уобичајене констелације снага, и то измене које се доживљавају као очигледна или потенцијална опасност. И 2008. и 2014. године те реакције нису зависиле од некаквих универзалних схема, него од конкретног сплета околности.

Све то говори да су догађаји „врућег августа” крајње сложена и вишеслојна појава, која је директно повезана и са процесом распада Совјетског Савеза, и са формирањем нових националних држава. У свему томе је присуствовао и фактор личности (Путин, Сакашвили), али он није био од пресудног значаја.

Још је рано говорити о томе да ли је Русија у стратешком смислу однела победу или доживела пораз. Било је много ризичних корака и одлука које могу бити двосмислено протумачене. На пример, војнополитичко покровитељство над Апхазијом и Јужном Осетијом решило је један комплет проблема, али је створило други.

У истој мери се то односи и на „украјинске” одлуке донете током протекле две године. Једно је, међутим, сигурно: ако се Москви већ упућују тако оштре оптужбе, онда се у анализи њених побуда не би требало ослањати на унапред задате схеме, него би пре свега требало имати у виду детаље и нијансе руске унутрашње и спољне политике.

Аутор је руски политиколог, доктор историјских наука, доцент Катедре за стране регионе и спољну политику Руског државног универзитета за друштвено-хуманистичке науке (РГГУ), експерт Руског савета за међународна питања и шеф одељења за проблеме међунационалних односа Института за политичку и војну анализу.

Росијскаја газета. Сва права задржана.