„Кога да назовем кад пожелим да разговарам са Европом?”

Владимир Јакуњин.  Аутор портрета:  Дмитриј Дивин.

Владимир Јакуњин. Аутор портрета: Дмитриј Дивин.

Европа гради нови „берлински зид”, али не сопственом вољом, него по пројекту и нацртима прекоокеанских политичара. Вршећи притисак на Русију, Европска унија сама себи наноси велику штету, јер „батина има два краја”.

„Кога да назовем када пожелим да разговарам са Европом?” – тако се иронично питао Хенри Кисинџер тражећи државника који би могао изразити гледиште европског континента.

Неоспорно је да „систем једног прозора” има многе предности, и да савез суверених држава попут Европске уније пружа много позитивних могућности за развој економије. Сваки заинтересовани посматрач ће видети да се унутар Јединствене Европе наставља дијалог ради достизања заједничких циљева.

Утолико је већа недоумица када видимо како Јединствена Европа, која је пребродила толико економских криза, срља у самоуништење, у исцрпљивање сопствене економије, и опредељује се за зависност од спољних услова, с тим што нису европски политичари ти који те услове диктирају.

Јединствена Европа, која је пребродила толико економских криза, срља у самоуништење, у исцрпљивање сопствене економије.

Нама, пословним људима који нису упловили у велику политику, чини се да међународном сарадњом управљају само политичари, и да од бизнисмена мало тога зависи. Ја сам, међутим, уверен да данас управо бизнис, као страна која највише трпи од такозваних „санкција”, треба да скрене пажњу европских политичара на контрапродуктивност донетих одлука.

Употребио сам реч „санкције”, јер се она одомаћила у датом дискурсу, иако притисак који се сада врши на Русију излази изван граница међународног права, за разлику од правих санкција, које може да уводи само УН. Те „санкције”, усмерене против Русије, имају исто толико негативан утицај и на економију европских земаља.

Политичари су навикли да размишљају глобално. Међутим, ако они само накратко сиђу са пиједестала власти и окрену се своме народу, који их бира, својим очима ће се уверити у којој мери су те њихове „санкције” батина која има два краја. На пример, не прође ни једна недеља да у Европи не протестују пољопривредници, који траже повећање откупних цена и могућност ширења тржишта за пласман производа, пре свега могућност извоза у Русију.

Русија је била принуђена да уведе узвратне мере. У контактима са својим пословним партнерима ја видим да они имају за то разумевања. Али њима је тешко да схвате због чега се сада повлачи та незамислива линија раздвајања између Русије и Европе.

Сада европско и, конкретно, француско друштво и пословни кругови виде да нови „берлински зид” прети да одвоји Русију од Европе, и да се он гради по пројекту и нацртима прекоокеанских политичара. Шеф америчке аналитичке компаније Stratfor Џорџ Фридман једном приликом је рекао да би помисао на економско уједињење Русије и Немачке, тј. на уједињење европских технологија и руских сировина, био прави кошмар за Америку, јер би она тако добила врло моћну конкуренцију.

Током протеклих пет година америчке банке су знатно одмакле европским конкурентима по обиму тржишне капитализације и вредности акција. Од 2010. године хартије од вредности највећих финансијско-кредитних организација САД у просеку су поскупеле за 45%, док су се њихове европске колеге суочиле са падом вредности својих акција у просеку за 17%. Тамо где су европске банке све мање присутне, све присутније су америчке. И ова неприродна ограничења, која је Европа сама себи увела као некакву епитимију, само ће допринети јачању америчке економије.

Управо у том кључу треба посматрати политички притисак који се сада врши на Русију. Европљани се приморавају да се крећу у том смеру и да тако пре свега сами себи одузму снагу.

Данас се стране компаније суочавају са озбиљним потешкоћама приликом пословања у Русији. На пример, немогуће је пребацити новац из руских компанија у европске, а не обрнуто! То није само стратегија протеривања европских компанија са руског тржишта, него и стратегија доласка америчких компанија на њихово место.

И поред привременог „затезања кајишева”, које је понегде неопходно, у блиској будућности ће вештачка ограничења на крају крајева допринети напредовању многих сектора руске економије. Људи моје генерације већ имају то искуство и одлично га памте... А где ће и са ким ће бити Јединствена Европа, која је тако брзо и самоуверено испољила свој „санкцијашки” порив? Водећи светски истраживачки институти објављују податке о економским губицима које ће имати Европска унија. На пример, према оценама Аустријског института за економска истраживања (WIFO), услед ограничења која је увела Европска унија и узвратних мера које је увела Русија, у дугорочној перспективи ЕУ ризикује да изгуби 90 милијарди евра и 2,2 милиона радних места.

У дугорочној перспективи ЕУ ризикује да изгуби 90 милијарди евра и 2,2 милиона радних места.

Бивши председник Француске Валери Жискар д’Естен, кога веома ценим, у мају ове године одржао је предавање на Московском државном универзитету, и изнео отприлике исту мисао. Он сматра да је Запад погрешио када је одлучио да врши притисак на Русију, уместо да води са њом дијалог. Па ипак, господин Жискар д’Естен је изразио наду да ће се Запад окренути позитивном политичком курсу према Русији и истакао да је примена персоналних санкција против појединих руских политичара и бизнисмена у супротности са европским вредностима.

Кога, дакле, да назовем кад пожелим да разговарам са Европом?

Аутор је руски друштвени радник и менаџер, до августа 2015. био је директор компаније РЖД („Руске железнице”).

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“