Свет се дели, делови се разилазе...

Илустрација: Дмитриј Дивин

Илустрација: Дмитриј Дивин

Шта ће се дешавати у новој политичкој сезони? Цене нафте, ситуација на Блиском истоку, криза у Украјини... Хоћемо ли „испливати” из глобалних проблема?

Непредвидљива грозница влада на тржиштима обвезница. Цене нафте се клате најпре у једну, а затим у другу страну, али све су ближе земљи, због чега у депресију падају и „нафтне силе“, али и земље попут Норвешке. Све је замршенија ситуација на Блиском истоку. Тамо се већ више не зна ко против кога и због чега ратује. У ћорсокак је доспео и „мински процес“ (преговори о решавању украјинске кризе)...

Почиње нова политичка сезона. Она ће трајати до лета 2016. године и, по свему судећи, биће врло садржајна.

Почиње нова политичка сезона. Она ће трајати до лета 2016. године и, по свему судећи, биће врло садржајна.

Почетком септембра ће бити одржана пекиншка војна парада у част 70. годишњице завршетка Другог светског рата, коју је сада Кина одлучила да користи као озбиљно политичко оружје. Затим следи јубиларна Генерална скупштина УН, посвећена 70. годишњици оснивања ове организације. С обзиром на све напетију атмосферу у свету и на висок ниво учесника заседања, нема сумње да ћемо чути доста упечатљивих изјава.

За октобар је најављен извештај комисије о катастрофи малезијског Боинга. Шта год да буде у њему, тај извештај ће узбуркати страсти око читавог комплекса украјинских проблема и односа Русије и Запада.

Од јануара у САД званично почиње изборна кампања, а то по правилу оставља трага у светској политици. Антисистемски популисти попут Доналда Трампа тешко да могу озбиљно претендовати на председничко место, али нико не оспорава чињеницу да је њихова појава озбиљно упозорење за америчку елиту: бирачима су досадили једни исти и досадило им је једно исто.

Наставиће се и европска криза. Проблеми у Европској унији су врло разгранати. Није случајно што су крајем лета на највишем нивоу Европске уније почели разговори о томе како проблем миграната може да уништи овај европски пројекат брже него одсуство равнотеже унутар еврозоне.

Од јануара у САД званично почиње изборна кампања, а то по правилу оставља трага у светској политици.

Блиски исток не обећава ништа друго осим даљег распада. Бурна војно-дипломатска активност у пролеће и лето ове године дала је повода за разговоре о томе како су се велике силе озбиљно латиле решавања питања организације „Исламска држава“ и стабилизације овог дела света. Проблем је, међутим, у томе што се не може стабилизовати оно што се распада и нестаје.

Блиски исток је у свом претходном облику остао у 20. веку. Шта год се дешавало даље, практичан задатак спољних сила ће се свести само на једно – на смањење нивоа опасности по исте те спољне силе. Ништа више од тога. Једноставно речено, никакви планови о преуређењу Блиског истока не долазе у обзир у скорије време.

Најинтригантније питање предстојећег периода је понашање Кине. Догађајима овог лета на кинеским берзама и девалвацијом јуана проузрокован је читав талас разговора о томе како је дошао крај „кинеском чуду“. Од краја 2000-их, после светске финансијске кризе, у размишљањима о предстојећем светском поретку полазило се од тога да ће Кина постати суперсила. „Дракон” расте као утвара и умногоме одређује атмосферу у свету, стимулишући интересовање за регионе који нису Запад. Ако ова утвара почне да нестаје, то може утицати на промену глобалног расположења.

Блиски исток не обећава ништа друго осим даљег распада.

Најзанимљивије је питање хоће ли Кина тражити излаз у свом даљем интегрисању у глобалну економију, или ће недостаци кинеско-америчке симбиозе, које би обе стране желеле да се отарасе, ипак приморати Кину да упорније тражи свој модел развоја, мање везан за глобалну ситуацију.

Под руководством САД формирана су два огромна преференцијална трговинско-инвестициона блока – Трансатлантски и Транспацифички. То је довело Кину у посебно незгодну ситуацију.

У контексту света који се све више дели, и чији делови се све више разилазе, где главно питање није ко ће моћи да искористи прилику, него ко ће мање изгубити, ситуација у Русији делује парадоксално.

Русија се може похвалити невиђеним успоном националне консолидације. На популарност руског лидера не утичу никакви догађаји глобалног или локалног нивоа. Друштво је спремно да трпи несташицу, политичка елита не види алтернативу, а друштво се хомогенизује. Подршка грађана поприма облике одобравања свега што предузима руководство. Јавно мњење као и да не очекује од руског руководства некакву стратегију или план, него само подржава приступ који има национални лидер.

А он је расположен фаталистички: нека буде шта буде, испливаћемо.

У томе има здраве логике, јер савремени свет може да оповргне све прогнозе и да поништи сваку стратегију развоја, што је већ потврђено у више наврата.

Међутим, нова конфигурација светског система неће се формирати по вољи политичких актера, него сама од себе, као последица објективних процеса, почев од закона људске природе и климатских промена, па све до промена изазваних технолошким напретком. И судећи по темпу којим се ствари мењају, то ће се догодити много брже него што ми мислимо.

Аутор је председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику.

Руски текст на сајту Газета.Ru

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“