Могући су само равноправни односи између РФ и ЕУ

Илустрација: Константин Малер

Илустрација: Константин Малер

Русија је спремна да развија партнерске односе са Европском унијом, али под условом да обе стране буду једнаке, да више сарађују економски, а мање идеолошки. Уместо тога, имплементира се идеја о надмоћи западних вредности.

Данас, док се у нашем суседству одвијају бурна геополитичка дешавања, Русија и ЕУ су се нашле у ситуацији која веома подсећа на нека прошла времена. Поново се осећа потреба да се што пре пронађе решење прихватљиво за обе стране, које ће истовремено узети у обзир регионалну безбедност и савремене политичке трендове.

Да ли Русија и ЕУ још увек могу да преговарају и постигну споразум на бази искрености и међусобног поверења? Нема сумње да могу. Скорашњи договор у вези са иранским нуклеарним програмом јасан је доказ да је то тачно.

Међутим, уверен сам да је оно што данас оптерећује наше односе много већи проблем од решавања иранског питања. Ради се о будућности европског континента чију су делови и Русија и Европска унија. Украјинска криза коначно нас је суочила са врло важним питањем: да ли су Русија и ЕУ истински способне и вољне да изграде јединствену паневропску безбедносну архитектуру која ће омогућити да се заједнички дође до обострано прихватљивих решења. Ако нису, принуђени смо да кренемо различитим путевима.

Што се тиче наших односа с Европском унијом, још од почетка деведесетих година настојали смо да успоставимо обострано корисне и чвршће везе. Упркос многим препрекама постигнути су значајни успеси. Пре почетка украјинске кризе обим трговинске размене између Русије и ЕУ достигао је милијарду долара дневно, при чему се од 2002. до 2012. године утростручио. Чак и данас је Русија трећи по величини трговински партнер ЕУ и њен највећи снабдевач енергентима.

У сваком случају, не желим да ове односе идеализујем. Био је приметан пораст степена неразумевања и недоследности, али смо ове негативне трендове успевали донекле да ублажимо путем комуникационих канала успостављених на различитим нивоима. С друге стране, унутрашња трансформација ЕУ после велике експанзије у 2004. години и реформа након каснијег Лисабонског споразума резултирале су смањењем флексибилности наступа ЕУ на међународној сцени. У многим важним приликама, нарочито када је требало решавати кризне ситуације, Русија је често доживљавала да се према њој примењује принцип „узми или остави“ и на тај начин се стицао утисак да се руски ставови и интереси не поштују.

Ови забрињавајући трендови кулминирали су у Украјини. Подсећам да су високи званичници ЕУ још у мају 2013. врло јасно говорили да ће самит у Виљнусу о источном партнерству, одржан у новембру те године, бити посвећен „победи Украјине“ и „геополитичкој бици за Европу“. Потпуно је јасно да је то био погрешан приступ. Украјина никада није смела да буде третирана као поприште геополитичког сукоба. Ради се заправо о земљи крхке економије, у којој постоје етничке и културне разлике, што је узрок њених унутрашњих противречности.

Оно што је Украјини заиста потребно јесте стварање националног идентитета који ће бити прихватљив за све етничке и језичке заједнице у тој земљи. Међутим, да би се такав идентитет створио неопходни су време, стабилност и добри односи те државе и са ЕУ и са Русијом.

Најважније питање је: како да се наши односи развију у обострано корисном правцу? За почетак, треба одбацити досадашњи приступ. Уколико се односи само „ресетују“, модерним језиком речено, то неће уклонити настале суштинске противречности.

Прво, требало би да се изграде партнерски односи у којима су обе стране једнаке, што ће обезбедити да се заједничка питања разматрају систематично и детаљно.

Друго, економска сарадња између Русије и ЕУ, у коју смо уложили доста времена и напора, остаје важан „сигурносни јастук“. Не само да доприноси привредном развоју и већој запослености у целој Европи, већ уклања и политичке тензије између наших земаља.

Треће, наш однос мора бити мање идеолошки, а више прагматичан. Врло оштра антируска реторика у западним медијима, коју, нажалост, понављају неке институције Европске уније сигурно се не може назвати добрим стратешким наступом према Русији. Уместо тога, потребно је кренути другим путем.

Врло је важно да Русија и ЕУ заједнички решавају бројне кризне ситуације у такозваном „заједничком суседству“. Према мишљењу руских званичника, катастрофални преокрет у земљама где се десило такозвано „арапско пролеће“, као и у Украјини, у великој мери је повезан с покушајем да се у ова подручја, где владају комплексни односи, имплементира идеја о надмоћи западних вредности.

Пошто је Русија очигледно и европска и евроазијска сила, она неће одустати од развоја веза с Европском унијом која ће у догледној будућности остати њен главни трговински партнер и инвеститор. Ипак, свет око нас се брзо мења. Сматрам да би о будућим односима између Русије и ЕУ, као и о изазовима с којима се заједно суочавамо, требало да доносимо прагматичне и реалистичне, али и стратешки промишљене одлуке.

Владимир Чижов је изванредни и опуномоћени амбасадор, стални изасланик Руске Федерације при Европској унији.

Чланак представља обраћање Владимира Чижова учесницима Европског форума Алпбах.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“