Још један Израел на Блиском истоку

У Сирији су 2011. године избили протести против аутократије верске мањине коју предводи Башар Асад, и тада су мишљења о будућности земље била подељена. 

Коментатори на Западу, у Турској и земљама Персијског залива очекивали су брзи крах режима у Дамаску, или по туниској схеми (унутрашњи нереди), или по либијској (спољна интервенција). Русија је скретала пажњу на чињеницу да се сиријски случај разликује од осталих, јер становништво није хомогено, армија је прилично ефикасна, владајућа класа је консолидована, подршка Ирана је моћна, и тако даље. Зато су руски експерти и сматрали да ће „домино ефекат“ у Сирији у најмању руку изгубити дотадашњу силину. 

Догађаји су показали да је Москва добро схватила специфику Сирије, а став који је Русија заузела (непоколебљиво пружање подршке званичном Дамаску и одлучно противљење било каквој спољној интервенцији) изненада се показао као „добитнички“, или бар као најдоследнији. 

Шта Русија тражи у Сирији?

Саопштења о томе да Русија појачава своје војно присуство у Сирији убрајају се међу најважније теме протеклих дана. Москва такве вести демантује, али не пориче испоруку оружја Асаду. Поразговарали смо са експертима о стварним намерама Русије када је реч о Сирији.

Између 2011. и 2015. године ситуација у земљи се, наравно, погоршавала, али је демантовала прогнозе о неизбежности револуционарног слома. У том периоду се догодило много тога, укључујући и несуђени рат против Сирије од кога су САД одустале „у последњем тренутку“, и необично глатку операцију одузимања и уништавања хемијског оружја, и бескрајне покушаје уједињења опозиције, и изналажење заједничке платформе за Асадове противнике и присталице... Али сада све то припада прошлости. 

Експлозивна појава организације „Исламска држава“ помрсила је све конце. Некадашња Сирија више не постоји, а хоће ли опстати бар у неком облику – остаје да се види. 

Подаци који посредно указују на то да је Москва активирала војну подршку Дамаску говоре о одлуци Русије да много више учествује у кризи. Ситуација на терену је крајње замршена. Сви актери су увучени у вишедимензионалне конфликте: Асадове трупе против организације „Исламска држава“ и онога што се обично третира као „умерена опозиција“; „Исламска држава“ против Асада и опозиције; опозиција против свих. И све то не рачунајући, рецимо, Курде, који још воде и свој сопствени рат против Турске, а она под изговором борбе против „Исламске државе“ (организације која је званично забрањена у Русији – „Руска реч“) покушава да реши курдско питање. 

Претпоставка да ће се из такве војнополитичке мешавине родити решење сиријске кризе делује као очајнички и потпуно неосновани оптимизам, утолико пре што спољни актери још увек немају јединствен став по том питању. 

У Сирији, а и на Блиском истоку у целини гледано, сада више нико и не може изаћи као победник. Представници руске дипломатије увек су тврдили да проблем није у Асаду, него у принципу („не мешати се“, „не нашкодити“). Њихов основни циљ је био да се заштити статус кво. Та политика, међутим, није уродила плодом. У Сирији већ одавно не постоји статус кво. 

Из западног угла то одуговлачење је допринело да алтернатива за актуелни режим сада више нису урачунљиви опоненти, него „Исламска држава“. Из руског угла је догматизам Запада пољуљао шансе за меку трансформацију сиријске власти. Било како било, сада је питање хоће ли моћи да се спречи долазак „Исламске Државе“ у Дамаск, што би имало веома моћан пропагандистички ефекат. 

Главни град Сирије спада међу културно-историјске престонице арапског света и део је европског цивилизацијског наслеђа. Његов пад би био симбол незаустављивог повлачења савременог начина живота са Блиског истока. То су схватиле десетине, а заправо већ стотине хиљада избеглица из овог региона, које су преплавиле Европу. Модернизовани слојеви друштва немају шта да траже тамо где је будућност „украшена“ бојама „Исламске државе“. 

У ком случају би се руски напори могли третирати као успех? Будимо реални: само у случају да се дефакто формира некаква творевина попут „алавитског Израела“, који би био способан да се сам брани уз спољну подршку енклава и служио би као препрека за неконтролисано ширење „Исламске државе“. Та аналогија је, наравно, веома условна, али је механика слична. 

Интензивни дипломатски контакти протеклог лета, када је Москву посетио читав низ блискоисточних гостију, упућује на претпоставку да садашње активирање Русије не треба никога да изненади. Објективно гледано, спремност Москве да ризикује ради очувања „алавитског Израела“ иде у прилог свима осим „Исламској држави“. 

Више о конфликту у Сирији

Западни лидери, додуше, један за другим изражавају незадовољство и забринутост због све већег руског војног присуства у Сирији, мада Дејвид Камерон истовремено апелује да се спроведе одлучна интервенција како би организација „Исламска држава“ била поражена. 

Ако сматрамо да је пораз „Исламске државе“ могућ и да ће после тога поново почети борба за контролу Сирије, онда западна страховања имају основа, јер Западу никако не би одговарало да Русија претендује на важну улогу у будућој Сирији. Међутим, највероватнији сценарио ипак није слом „Исламске државе“ од стране међународне коалиције и препород Сирије на новим темељима. Реалније је очекивати да противници исламиста учврсте своје позиције на ограниченим територијама и да воде даљу исцрпљујућу борбу за опстанак. 

У том случају би имало смисла да Запад не прави сметње потезима Русије, него по могућству да им садејствује. Уосталом, сва новија историја Блиског истока и односа спољних сила према њему говори у прилог томе да су те силе готово изгубиле способност да анализирају догађаје без идеолошке пристрасности и личних емоција. 

Руски текст на сајту Газета.ру.

Росијскаја газета. Сва права задржана.