Русија свесна ризика у „Великој игри”

Алексеј Иорш
Запад се противи подршци коју Русија пружа легитимној власти у Сирији. Са једне стране, борба против „Исламске државе” је заједнички декларисани циљ и Русије и западних земаља, а са друге, супротности међу заинтересованим странама су такве да је тешко и замислити њихово јединство у тој борби.

Званични представник администрације САД упозорио је Русију да се може наћи у изолацији уколико настави са пружањем подршке режиму Башара Асада у Сирији. И други западни лидери изражавају забринутост, додуше помало неразговетно, јер нико од њих нема јасну концепцију деловања у кризном подручју. Отуда и подељеност ставова. Једни кажу: ”Не треба допустити да ’учтиви људи у зеленој униформи’ дођу у Латакију”, а други: „Нека Руси пробају, можда ће нешто и постићи”.

Одбацимо идеолошку пристрасност са којом се доживљава сваки потез Русије и покушајмо да схватимо зашто не може да се формира јединствени фронт борбе против „Исламске државе”, иако је неоспорно да је он крајње неопходан. Постоји читав низ фундаменталних несугласица, од којих су неке јавно исказане, а неке су само наговештене.

Прво, када је реч о организацији „Исламска држава”, по инерцији се примењује категорија тероризма. Због тога је природно што сви говоре о антитерористичкој акцији. То, међутим, није најсрећнија дефиниција, јер она упућује на догађаје с почетка 2000-их, када је Бушова администрација објавила светску борбу против тероризма, чиме су заправо стимулисани процеси који су достигли кулминацију у садашњем хаосу. Поред тога, ако се појавом „Исламске државе” свет суочио са тероризмом, онда је то нови тип и нови ниво тероризма. Исламисти на челу са Ел Багдадијем фактички намеравају да сруше комплетну институционалну структуру Блиског истока, и да му поставе нове идејне и државно-политичке темеље.

Било како било, „Исламска држава” је заслужила да се против ње предузму најозбиљније могуће мере, уз примену читавог арсенала средстава којима државе располажу. Запад, међутим, и даље радије посматра ову екстремистичку организацију кроз призму уобичајених представа о борби против тероризма, док је Русија склона да дејствује онако како је својствено правом рату између двеју држава.

Друго, не подударају се представе о томе какве перспективе има Сирија у формату у коме је досада постојала. Запад се фокусирао на личност Башара Асада, што значи да је кључно питање западних земаља ко ће бити на челу будуће Сирије. Због тога се првостепени значај приписује преговорима о подели власти са опозицијом, обнављању женевског мировног процеса, итд.

Русија је, као што је познато, подржавала женевски и московски мировни процес, додуше са сопствених позиција. Сада се, по свему судећи, уверила да постоји далеко акутнији проблем, а то је питање шта ће на крају остати од некадашње Сирије. Фактички је дошло до фрагментације земље на зоне под контролом различитих сила (или без икакве контроле), тако да је тешко и замислити обновљење некадашње сиријске државе. Другим речима, питање је где треба учврстити позиције како би се зауставио продор „Исламске државе”.

Јасно је да ће у преуређеном ентитету, како год се он убудуће називао, свакако бити актуелна и тема власти. И та власт ће морати да се дели, али претходно треба сагледати који део Сирије ће бити сачуван. У овом тренутку Москва сматра, не без основа, да је коалиција у условима масовног напада споља добра само ако различите силе привремено одбаце међусобне несугласице и искрено се уједине против заједничког непријатеља. Сирија није такав случај. Тамо су и власт и опозиција готово апсолутно „укопане” на својим позицијама. У таквој ситуацији није упутно приморавати их на сарадњу (што спољни актери, теоретски гледано, могу да покушају). Коалиција која евентуално покуша да их уједини брзо ће се распасти. Јасно је да би у том случају „Исламска држава” заузела Дамаск.

Па ипак, у којој мери је, и поред набројаних разлика, реално очекивати да водећи актери постигну међусобну сагласност о заједничком деловању у Сирији? Бујице избеглица које теку у Европу и потпуна неспособност да се нешто у том погледу предузме утичу на веома брзу промену расположења јавности у Старом свету. Сада Европљани већ сматрају да ове догађаје треба зауставити по сваку цену, и то изван Европе. Амерички став је условљен читавим клупком различитих мотива, и више није тако монолитан. Званичне изјаве САД више не одговарају у потпуности стварним ставовима, а супротстављање Москви није мотивисано толико жељом да се уклони Асад, колико страховањем да ће Русија сувише учврстити своје позиције у региону. Али то је ипак питање рационалне равнотеже интереса, што је увек лакше решити (мада ипак није нимало лако), него сукоб заснован на идеолошким убеђењима.

Разуме се, покретањем кампање против „Исламске државе” и дубљим увлачењем у перипетије Блиског истока Русија преузима на себе ризик. Постоји опасност од материјалне штете и нарочито од људских жртава, посебно ако се узме у обзир окрутност непријатеља. Та опасност се не може превидети. Међутим, постоји и сумња у погледу остварљивости циља. Нема никаквих гаранција да ће бити постигнут успех, поготово с обзиром на замршеност ситуације на терену, где ратују сви против свих и једни другима забијају нож у леђа. Руско јавно мњење треба да буде спремно за различите сценарије.

Треба ипак признати да одлука о активнијем учешћу у сиријском окршају произилази из линије коју је Русија досада спроводила. У међународној политици се увек цени поступак, а не критика са стране. Управо поступак доноси поене и подиже статус. Истина, ефекат може бити и супротан, али ризик је увек саставни део „Велике игре”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“