Кремљ надиграо западне земље у Сирији

Русија се званично укључила у сиријски конфликт. Поједини посматрачи су фасцинирани брзином руске интервенције. Председник Владимир Путин је 29. септембра обелоданио намеру Москве да се бори против „Исламске државе”, а већ 30. септембра у јутарњим часовима Савет Федерације му по хитном поступку даје одобрење за слање трупа у иностранство, да би истог дана авиони руског ратног ваздухопловства већ извршили прво бомбардовање.

И поред такве брзе реакције, операција је ипак припремана недељама, или чак месецима. С тим што је политичка припрема била много сложенија од техничке. Москва се потрудила да детаље операције усагласи са свим заинтересованим странама (тачније, са свима који су пристали на такав дијалог).

Пре свега, успела је да пронађе компромисно решење са суседима Сирије – Израелом и Турском. Са њима је било потребно усагласити механизам спречавања војних инцидената. По свему судећи, Турци и Израелци су једноставно доведени пред свршен чин и затим им је понуђен споразум. И обе земље су то прихватиле (Тел Авив је при томе затражио и добио од Москве гаранцију да неће бити допуштена предаја руског оружја у руке либанског Хезболаха).

Шта може да угрози Русију и свет 2015. године?

Прогноза „Међународне претње 2015“ посвећена је опасностима које могу угрозити свет до краја 2015. године.

Теже је било наћи заједнички језик са колективним Западом. Ефикасној антитерористичкој сарадњи између САД, ЕУ и Русије сметала су два кључна проблема: на чијој страни се борити и против кога.

Суштина првог проблема је била у томе што Запад одлучно одбија да ратује на страни Башара Асада. САД и ЕУ су сматрале да сиријски председник мора да оде, и то одмах. Москва и Техеран, међутим, нису на то пристајали.

На крају су стране постигле компромис, с тим што су уступке направиле западне земље. Оне су прихватиле варијанту да Асад не мора да оде одмах, него по завршетку борбених дејстава и грађанског рата. Конкретно, да не учествује у новим председничким изборима. Последњи се предао Вашингтон. Тек ноћу између 29. и 30. септембра по московском времену Џон Кери је рекао да Сирији није потребно свргавање Башара Асада, него „постепени и контролисани прелазни период”.

Техеран и Москва су са своје стране дали до знања да немају ништа против таквог прелазног периода. Хасан Рохани је дао до знања да не искључује могућност спровођења реформи у Сирији, а Владимир Путин је 30. септембра изразио наду да ће председник Асад испољити „активан и еластичан став”, и „спремност на компромисе у име своје земље и свог народа”.

Други проблем је била неодређеност поводом тога кога ће Русија бомбардовати у Сирији – да ли „Исламску државу” или све противнике званичног Дамаска. Уочи свог одласка у САД Владимир Путин је јасно ставио до знања да руски авиони могу напасти свакога ко ратује против легитимних сиријских власти, ако ништа друго, оно због тога што те силе иду на руку „Исламској држави”. Запад је, међутим, захтевао од Москве да се ограничи бомбардовањем положаја саме „Исламске државе”, али је на крају и по том питању направио уступак. Прича се да ће сиријска опозиција бити принуђена да седне за преговарачки сто са Асадом и склопи политички споразум, тако да не омета регуларне трупе у борби против терориста.

Више о конфликту у Сирији

У вези са операцијом има момената које тек треба решити. На пример, Русија треба да прошири сопствену коалицију и да постигне јаснији договор о координацији дејстава са америчком коалицијом. Али све се то може радити већ у току саме операције, чији почетак се није могао даље одлагати. Из дана у дан „Исламска држава” јача своје позиције. Поред тога, партнери су у сваком тренутку могли променити свој став под притиском спољашњих или унутрашњих фактора.

Геворг Мирзајан је научни сарадник Института за проучавање САД и Канаде Руске академије наука, дописник листа „Эксперт”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.