Русија и Србија одређују приоритете

Дмитриј Дивин
Недавна посета српског премијера Москви још један је доказ интензивирања односа између Русије и Србије, нарочито у сфери војне и војнотехничке сарадње, од које и једна и друга страна имају користи.

Тродневна посета председника владе Србије Александра Вучића Русији 27. октобра прилично је добро пропраћена у српским и руским медијима, и изазвала је нове дискусије о дихотомији између Запада и Русије са којом се Србија суочава у својој спољној политици. Ова посета, за разлику од многих претходних посета српских лидера, истиче се по својој „садржајности”, како ју је окарактерисао амбасадор РФ у Србији Александар Чепурин, као и по амбициозности најављених пројеката у оквиру билатералне сарадње. Поред економског аспекта реч је и о војној кооперацији између Русије и Србије. У последње време се примећује да је ова сарадња активнија, што може отворити нову страницу у односима двеју земаља.

Војни аспект руско-српских односа

У војној сарадњи између Русије и Србије условно се могу издвојити два кључна правца:

1) Организовање заједничких војних вежби и координација по линији министарстава одбране;

2) Војнотехничка сарадња.

У оквиру првог правца две земље су покренуле неколико формата сарадње са циљем да они постану традиционални. На пример, у новембру 2014. године руске и српске јединице су извеле заједничку антитерористичку вежбу „Срем 2014” на српском полигону у Никинцима. Затим је у октобру 2015. изведена прва руско-српска авијацијско-тактичка вежба „Барс 2015” у којој је учествовало 10 хиљада јединица авијацијске технике. У септембру исте године Русија је заједно са Србијом и Белорусијом извела у Новоросијску војну вежбу десантних падобранских трупа Русије, Србије и Белорусије под називом „Словенско братство”.

Што се тиче другог правца, његов развој такође сведочи о позитивној и узлазној динамици. Симболичан знак руско-српског зближавања у војној сфери била је посета Владимира Путина Београду у октобру 2014. године. За време те посете први пут после 30 година у Србији је организована војна парада. Управо тада су руски и српски лидер обратили већу пажњу на потребу за диверзификацијом и ширењем билатералне сарадње која би у контексту конфронтације између Русије и западних земаља служила као демонстрација алтернативе у развоју и реализације различитих вектора руске спољне политике. Од тог тренутка се бележе запажени резултати руско-српског зближавања по војнотехничкој линији. Они нивелишу евентуалну критику прозападних снага у Србији, будући да су владе Руске Федерације и Србије склопиле Споразум о узајамном чувању интелектуалне својине у склопу билатералне војнотехничке сарадње. Поред тога, Федерална служба за војнотехничку сарадњу РФ потписала је споразум са Министарством одбране Србије, а српска страна је изразила крајњу заинтересованост за увоз руског наоружања, посебно система противракетне одбране, као и за куповину руских јуришних и транспортних хеликоптера. У овој фази потенцијални војни уговор између Русије и Србије и даље је предмет финансијског и политичког „ценкања”, не само између ових двеју земаља, него и између Србије и НАТО-а. Ако разговори о склапању овог посла буду успешни може се говорити о „препороду” српске армије по руском систему модернизације наоружања. Реч „препород” у овом случају није хипербола, јер је после распада Југославије број српских војника смањен на око 28 хиљада, а финансирање армије се стално смањивало. Према подацима Војске Србије, за одбрану се издваја 2% бруто домаћег производа. Такође, постоје проблеми са модернизацијом наоружања, што повлачи за собом неизоставно увећање војног буџета, а тај задатак српска економија засада не може да реши, с обзиром на дефицит бруто домаћег производа у периоду 2011-2015. (према подацима Светске банке).

Да ли је ово прави тренутак?

И поред традиционално пријатељских односа између Русије и Србије, условљених историјским, верским и културним факторима, донедавно је билатерална сарадња углавном била декларативног карактера и сводила се на културно-друштвену и енергетску сферу. У вези са тим неизбежно се поставља питање зашто је баш данас и Русији и Србији потребно да активирају војнотехничку сарадњу?

Поједини експерти такав „демарш” доводе у везу са догађајима у Црној Гори, где је одлука власти о ужурбаном и принудном уласку земље у НАТО имала негативне последице. Ипак се, међутим, чини да се разлог крије у очигледним погодностима које у садашњој геополитичкој ситуацији могу имати обе стране. Интересовање Русије објашњава се пре свега тиме што Руска Федерација треба да демонстрира свету (а нарочито западним земљама) да и поред санкција уведених компанији „Рособоронэкспорт” руски војни производи и даље задржавају друго место на светском тржишту наоружања, и да Русија може пронаћи нове партнере у том погледу. Друго, то је шанса за Русију да поред енерегетских ресурса има и друге полуге помоћу којих може вршити утицај, нарочито у домену који чини hard power, а као што видимо, логика „тврде силе” почиње да доминира у недовршеном европском систему безбедности. Треће, Русија може бити конкуренција НАТО пакту када је реч о сарадњи са балканским земљама, које се колебају по питању чланства у Алијанси.

Србија такође има одређене погодности од војне сарадње са Русијом. Пре свега, то појачава њену неутралност, о којој је у више наврата говорио српски министар спољних послова Ивица Дачић. Поред тога, Србија се потенцијално може договорити са руском страном о попусту на увоз руског наоружања. Чак и ако не буде такве могућности, ипак се може тврдити да је корак у правцу модернизације српске армије недвосмислени сигнал другим балканским земљама да Србија неће дозволити дестабилизацију политичке ситуације у региону. И најзад, интензивирање руско-српске војне сарадње омогућава руководству Србије да се „бори на два фронта”, тј. са једне стране може да узима у обзир позитиван однос српске јавности према Русији и негативан према НАТО пакту, а са друге, може да не одговара на питања везана за будуће чланство у Алијанси (која се на неки начин стално постављају) у разговорима о уласку у ЕУ, оправдавајући се својим „обавезама” према руским партнерима у војној сфери.

Према томе, војна и војнотехничка сарадња је важна и за Русију, и за Србију. Засада се не зна хоће ли та сарадња заиста постати стратешка, али садашњи тренд већ даје повода да се говори о промени односа политичких снага на Балкану.

Дарја Басова je аналитичар Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО). Оригинал текста читајте на сајту РСМД.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“