Русија и Србија одређују приоритете

Дмитриј Дивин
Недавна посета српског премијера Москви још један је доказ интензивирања односа између Русије и Србије, нарочито у сфери војне и војнотехничке сарадње, од које и једна и друга страна имају користи.

Тродневна посета председника владе Србије Александра Вучића Русији 27. октобра прилично је добро пропраћена у српским и руским медијима, и изазвала је нове дискусије о дихотомији између Запада и Русије са којом се Србија суочава у својој спољној политици. Ова посета, за разлику од многих претходних посета српских лидера, истиче се по својој „садржајности”, како ју је окарактерисао амбасадор РФ у Србији Александар Чепурин, као и по амбициозности најављених пројеката у оквиру билатералне сарадње. Поред економског аспекта реч је и о војној кооперацији између Русије и Србије. У последње време се примећује да је ова сарадња активнија, што може отворити нову страницу у односима двеју земаља.

Војни аспект руско-српских односа

У војној сарадњи између Русије и Србије условно се могу издвојити два кључна правца:

1) Организовање заједничких војних вежби и координација по линији министарстава одбране;

2) Војнотехничка сарадња.

У оквиру првог правца две земље су покренуле неколико формата сарадње са циљем да они постану традиционални. На пример, у новембру 2014. године руске и српске јединице су извеле заједничку антитерористичку вежбу „Срем 2014” на српском полигону у Никинцима. Затим је у октобру 2015. изведена прва руско-српска авијацијско-тактичка вежба „Барс 2015” у којој је учествовало 10 хиљада јединица авијацијске технике. У септембру исте године Русија је заједно са Србијом и Белорусијом извела у Новоросијску војну вежбу десантних падобранских трупа Русије, Србије и Белорусије под називом „Словенско братство”.

Што се тиче другог правца, његов развој такође сведочи о позитивној и узлазној динамици. Симболичан знак руско-српског зближавања у војној сфери била је посета Владимира Путина Београду у октобру 2014. године. За време те посете први пут после 30 година у Србији је организована војна парада. Управо тада су руски и српски лидер обратили већу пажњу на потребу за диверзификацијом и ширењем билатералне сарадње која би у контексту конфронтације између Русије и западних земаља служила као демонстрација алтернативе у развоју и реализације различитих вектора руске спољне политике. Од тог тренутка се бележе запажени резултати руско-српског зближавања по војнотехничкој линији. Они нивелишу евентуалну критику прозападних снага у Србији, будући да су владе Руске Федерације и Србије склопиле Споразум о узајамном чувању интелектуалне својине у склопу билатералне војнотехничке сарадње. Поред тога, Федерална служба за војнотехничку сарадњу РФ потписала је споразум са Министарством одбране Србије, а српска страна је изразила крајњу заинтересованост за увоз руског наоружања, посебно система противракетне одбране, као и за куповину руских јуришних и транспортних хеликоптера. У овој фази потенцијални војни уговор између Русије и Србије и даље је предмет финансијског и политичког „ценкања”, не само између ових двеју земаља, него и између Србије и НАТО-а. Ако разговори о склапању овог посла буду успешни може се говорити о „препороду” српске армије по руском систему модернизације наоружања. Реч „препород” у овом случају није хипербола, јер је после распада Југославије број српских војника смањен на око 28 хиљада, а финансирање армије се стално смањивало. Према подацима Војске Србије, за одбрану се издваја 2% бруто домаћег производа. Такође, постоје проблеми са модернизацијом наоружања, што повлачи за собом неизоставно увећање војног буџета, а тај задатак српска економија засада не може да реши, с обзиром на дефицит бруто домаћег производа у периоду 2011-2015. (према подацима Светске банке).

Да ли је ово прави тренутак?

И поред традиционално пријатељских односа између Русије и Србије, условљених историјским, верским и културним факторима, донедавно је билатерална сарадња углавном била декларативног карактера и сводила се на културно-друштвену и енергетску сферу. У вези са тим неизбежно се поставља питање зашто је баш данас и Русији и Србији потребно да активирају војнотехничку сарадњу?

Поједини експерти такав „демарш” доводе у везу са догађајима у Црној Гори, где је одлука власти о ужурбаном и принудном уласку земље у НАТО имала негативне последице. Ипак се, међутим, чини да се разлог крије у очигледним погодностима које у садашњој геополитичкој ситуацији могу имати обе стране. Интересовање Русије објашњава се пре свега тиме што Руска Федерација треба да демонстрира свету (а нарочито западним земљама) да и поред санкција уведених компанији „Рособоронэкспорт” руски војни производи и даље задржавају друго место на светском тржишту наоружања, и да Русија може пронаћи нове партнере у том погледу. Друго, то је шанса за Русију да поред енерегетских ресурса има и друге полуге помоћу којих може вршити утицај, нарочито у домену који чини hard power, а као што видимо, логика „тврде силе” почиње да доминира у недовршеном европском систему безбедности. Треће, Русија може бити конкуренција НАТО пакту када је реч о сарадњи са балканским земљама, које се колебају по питању чланства у Алијанси.

Србија такође има одређене погодности од војне сарадње са Русијом. Пре свега, то појачава њену неутралност, о којој је у више наврата говорио српски министар спољних послова Ивица Дачић. Поред тога, Србија се потенцијално може договорити са руском страном о попусту на увоз руског наоружања. Чак и ако не буде такве могућности, ипак се може тврдити да је корак у правцу модернизације српске армије недвосмислени сигнал другим балканским земљама да Србија неће дозволити дестабилизацију политичке ситуације у региону. И најзад, интензивирање руско-српске војне сарадње омогућава руководству Србије да се „бори на два фронта”, тј. са једне стране може да узима у обзир позитиван однос српске јавности према Русији и негативан према НАТО пакту, а са друге, може да не одговара на питања везана за будуће чланство у Алијанси (која се на неки начин стално постављају) у разговорима о уласку у ЕУ, оправдавајући се својим „обавезама” према руским партнерима у војној сфери.

Према томе, војна и војнотехничка сарадња је важна и за Русију, и за Србију. Засада се не зна хоће ли та сарадња заиста постати стратешка, али садашњи тренд већ даје повода да се говори о промени односа политичких снага на Балкану.

Дарја Басова je аналитичар Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО). Оригинал текста читајте на сајту РСМД.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“