Северна Палмира оплакује своју сиријску сестру

Дмитриј Дивин
Чувени сиријски рукопис стар више од осам векова чува се у Санкт Петербургу, који је поетски називан „Северном Палмиром“. Рукопис говори о потресним последицама разорног земљотреса и рушевинама у које се тада претворила Сирија. Данас је његов садржај актуелан као и у доба када је настао.

Рођен сам и живим у Санкт Петербургу, граду који има посебно поетско име. Почев од друге половине 18. века, за време Катарине Велике, мој град се често назива „Северном Палмиром“. Прича о палмирској царици Зенобији Септимији, моћној, одлучној и просвећеној, будила је аналогије са сјајним периодом Kатаринине владавине, а и сама древна Палмира, која се поносила богатством и архитектонским споменицима, била је на тај начин древна „сестра“ главног града императорске Русије.

Руски научници одиграли су велику улогу у проучавању културно-историјског наслеђа Сирије. Један од првих описа Палмире припада кнегињи Лидији Александровној Пашковој, списатељици и светској путници. Кнез Семјон Абамбек-Лазарев, руски светски путник и оријенталиста, нашао је 1882. године приликом ископавања у Палмири мермерну плочу са натписом на грчком и арамејском језику, која садржи царинску тарифу из 137. године нове ере. Тај проналазак је затим одиграо огромну улогу у проучавању арамејског језика, а сада се чува у Ермитажу. Абамбек-Лазарев је 1884. године објавио резултате ископавања у богато опремљеној књизи „Палмира". Сто година касније мој старији колега, петербуршки научник И. Ш. Шифман, објавио је истраживање и превод овог споменика. Велики допринос проучавању Палмире дао је и познати руски историчар уметности и археолог Борис Фармаковски.

Године 2001. учествовао сам у организацији веома велике и веома лепе изложбе у Паризу, под називом „Moi, Zénobie reine de Palmyre“. На пријему поводом отварања изложбе поразговарао сам са једним постаријим Сиријцем који ме је фасцинирао својом ерудицијом. Данас знам да је то био доктор Калед Асад, директор музејског комплекса у Палмири. У августу 2015. године џихадисти су одрубили главу овом изванредном 81-годишњем археологу.

Они су у Палмири дигли у ваздух Тријумфалну капију, величанствени храм Бел (32. година нове ере), храм Бал Шамин (131. година нове ере), који је био спој грчко-римске и блискоисточне архитектуре, три погребне куле у Долини гробница, подигнуте од 44. до 103. године нове ере. Сравнили су са земљом древни католички Манастир Светог Јулијана који се налазио на путу између Палмире и града Карјатајна. Затечене монахе су погубили. Уништили су град Дура Еуропос. Он је настао 300. године пре нове ере и постојао је све до 3. века нове ере. Уништена је и опљачкана Апамеја, која је настала почетком 3. века пре нове ере. У борбама су практично уништени цитадела Алепо и огромни амфитеатар у Босри, а доста је оштећен и импозантни крсташки замак Крак де Шевалије.

Дизањем у ваздух древних споменика џихадисти уништавају сведочанства историје религије на којој се заснива коранска есхатологија. Уосталом, постоји мноштво доказа да се заправо ради о бизнису који доноси милионе, а везан је за продају древних споменика на Западу. Рушење појединих споменика је монструозна димна завеса која прикрива тај бизнис.

У Петербуршкој академској колекцији чува се древни рукопис који припада Усами ибн Мункизу (1095–1188), арапском писцу, великом витезу и ловцу. Он је рођен у породици Шајзарских емира, мале сиријске кнежевине, али после очеве смрти због породичног конфликта био је принуђен да заувек напусти двор. Лутајући емир, витез и списатељ борио се заједно са крсташима, дружио се и пировао са њима.

Снажан земљотрес је у августу 1157. године сравнио са земљом северну Сирију. Тада су у рушевинама свога замка изгинули сви Усамини рођаци. Када је сазнао за то, вратио се на место где је рођен и где није могао да се врати раније. Био је потресен стојећи на развалинама замка и одлучио је да сакупи уводе арапских стихова у којима су описана напуштена огњишта, те да од тога направи књигу.

Рукопис тог дела преписан је још за ауторовог живота и чува се данас у Санкт Петербургу. У њему је Усама написао речи које би и данас сваки грађанин Сирије могао рећи о својој отаџбини:

„ ... Побуди ме да саставим ову књигу разорно рушење које снађе моју земљу и отаџбину. Време рашири изнад ње своју одору и устреми се да је збрише свом својом силом и снагом... Сравњена бејаху сва насеља и изгинуше њихови житељи. Станишта постадоше трагови, а радости се претворише у туге и жалости. Стигох тамо после земљотреса који је уништи... и не препознах ни свој дом, ни дом мојих родитеља и браће, ни домове мојих стричева, ни браће од стричева, ни моје родбине. У сметености почех да дозивам Алаха због великог искушења које посла и због тога што одузе милости које раније даде. Затим напустих то место ... дрхтећи успут и посрћући као под неким теретом. Губитак беше тако велики да се сузе брзо сливаху и брзо се сушаху, а уздаси се не прекидаху и исправљаху кривину ребара...“

Годинама сам се спремао да отпутујем у Шајзар да видим развалине древног замка и снимим филм о петербуршком рукопису и судбини његовог аутора – одважног и благородног муслиманског витеза. Не стигох да то учиним.

Сада, док гледамо карту Сирије, ми не тражимо на њој велике споменике по којима је та земља увек била чувена, него места борби и бомбардовања територија које контролишу или регуларна армија или џихадисти разних боја. Све хоћу да погледам ко сада контролише Шајзар и бојим се да то учиним. Шта још могу да кажем?

Проф. Јефим Резван је доктор историјских наука, руски арабиста и стручњак за ислам, главни уредник међународног часописа Manuscripta Orientalia.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“