Шта спречава Русију и Запад да се уједине у борби против тероризма?

Нијаз Карим
Терористички напади у Паризу потресли су свет и запрепастили светске лидере. Да би се Русија и Запад ујединили у борби против „Исламске државе“ потребно је учинити први корак, али се може испоставити да то није нимало лак задатак.

После терористичких напада у Паризу уједињење цивилизованог света у борби против радикалног ислама постаје морални императив сваког нормалног човека. Међутим, тај природни емоционални порив наилази на непремостиву препреку чим се почне размишљати о томе како постићи такво уједињење.

Препрека бр. 1: Украјина, Крим и санкције

Које препреке стоје на путу нове антитерористичке солидарности? На жалост, има их веома много. Са руског гледишта, прва и најочигледнија препрека су западне санкције због Украјине. Додуше, многима у Русији се чини да од тренутка увођења тих санкција није било згодније прилике за њихово укидање. Расположење које упућује на то да ће „коначно разум победити“, веома је присутно у различитим деловима руског идеолошког спектра. Ако Кремљ осети да је Европа заиста близу спремности да одлучно дејствује у том правцу, врло је могуће да ће покушати да је додатно усмери, на пример да јој укине контрасанкције или на неки други начин демонстрира солидарност.

Међутим, европске политичке елите су сувише поносне и држе до себе, тако да би се морало десити нешто много крупније од онога што се десило у Паризу, па да код њих превагне страх од „Исламске државе“ и жеља за осветом. Чини се да Европска унија неће жртвовати свој принципијелан став према Русији и осуду њеног деловања у погледу Украјине ради нагодбе око заједничке борбе против „Исламске државе“.

У сваком случају, извесно је да такав корак не могу себи дозволити актуелни политичари, јер су они превише огрезли у раније исказаном ставу и нису у стању да га промене без огромне штете по сопствену репутацију. То значи да се извесни битни заокрети у односима између Русије и Европске уније могу очекивати само уколико такву иницијативу покрене руски председник Владимир Путин.

У поређењу са Европљанима, он је у своме деловању далеко мање ограничен строго прописаним принципима и моралним оквирима, и у томе је његова највећа предност. Руски председник је током својих мандата конструисао политичку стварност у којој он сам одређује шта је морално а шта неморално, где је граница између добра и зла и у чему се састоје национални интереси Русије.

Због тога је данас само Путин способан да промени модус руско-европских односа. Он то може учинити ако жртвује нешто од својих актива (познато је да све најатрактивније шаховске комбинације почињу жртвовањем фигуре, а Путина одавно бије глас да је аутор неочекиваних „гамбита“). Додуше, и ту постоје одређене границе. Москва неће вратити Крим Украјини ради опште консолидације у борби против „Исламске државе“, чак и ако би терористички напади преплавили Русију од Калињинграда до Владивостока.

Препрека бр. 2: НАТО не жели да ратује против ИД

Други аспект проблема солидарног супротстављања „Исламској држави“ је ситуација унутар НАТО пакта. И ту је све замршено, као и у односима између Русије и ЕУ. Велико је питање да ли је Америка као водећа земља НАТО-а спремна да стане на чело савезника у организацији копнене операције против „Исламске државе“. Амерички председник Барак Обама сигурно није ковао планове о покретању нове велике војне кампање на Блиском истоку. То свакако није нешто чиме би он желео да крунише свој последњи председнички мандат.

Сада је већ питање да ли ће уопште бити одржана велика конференција посвећена промени политичке климе у Паризу, која је била планирана за крај новембра и донедавно је заузимала најистакнутије место у америчкој спољној политици. Ако се присетимо како је Обама био опрезан и није журио са изношењем ставова током свих претходних међународних криза, онда је тешко претпоставити да ће се овога пута он понашати друкчије.

Од садашње вашингтонске администрације не треба очекивати ништа осим појачаних мера безбедности и нових испорука наоружања сиријској опозицији која се бори против Асадових снага, као и подршке Европљанима у њиховом самосталном супротстављању „Исламској држави“. Такав став, узгред буди речено, заиста може у потпуности одговарати објективним интересима САД, јер овога пута, за разлику од 11. септембра, Америка није у епицентру актуелних догађаја.

Три узрока нејединства европских чланица НАТО-а

Да ли су европски савезници у оквиру НАТО-а способни да организују операцију против „Исламске државе“ без директног учешћа САД, као што су, на пример, учинили то у либијској акцији 2011. године? У Русији је прилично распрострањено гледиште да Европљани не само да могу, него су и обавезни да то учине, и то у сарадњи са руским оружним снагама. Међутим, када се такав сценарио детаљније размотри, он делује као фантазија.

Прво, операција у Либији није била антитерористичка, док су за ликвидацију „Исламске државе“ (уколико је то уопште могуће учинити путем војне интервенције) потребни потпуно друкчији ресурси – на пример, то није могуће учинити без копнене операције. Терористички напади у Паризу јесу изазвали велики потрес, али и поред тога чак ни сви Французи нису спремни да крену у тотални рат, да и не говоримо о житељима европских чланица НАТО-а које за сада још увек нису директно страдале од тероризма.

Друго, за организовање копнене операције против „Исламске државе“ мора се некако пронаћи заједнички језик са актуелним властима Сирије на челу са Башаром Асадом. Европски партнери у оквиру НАТО-а, нарочито без директног учешћа САД, никада неће успети да усагласе војну операцију која би подразумевала тактичку реколонизацију дела Блиског истока са јачањем протектората НАТО-а над територијом Сирије или северног Ирака.

И треће, војно присуство Русије у Сирији у овом тренутку не ствара толико предуслове за консолидацију у борби против „Исламске државе“, колико свима „мрси карте” и доприноси да ситуација буде практично нерешива.

Главна руска идеја је да се све врати како је било пре америчке интервенције и „обојених револуција“, тј. да Асад поново успостави контролу над Сиријом и да се пружи подршка властима Ирака, како би оне својим снагама успеле да се изборе против злоћудног тумора „Исламске државе“. Све то личи на жељу да се једном истиснута зубна паста врати назад у тубу.

Потребна су нека нова решења, а она се могу изнедрити само ако се догоди нешто крајње необично. Велике силе су заборавиле своје старе активе на Блиском истоку и почеле су да „играју од нуле“ третирајући „Исламску државу“, и уопште исламски тероризам, као заједничку и једину праву опасност.

Први корак ка усаглашавању ставова

Терористички напади „Исламске државе“ данас имају улогу звона које позива лидере цивилизованих земаља да испоље здрав разум и уједине се. Експлозије и пуцњи нису само напад непријатеља споља, колико су симптоми болести унутар самог Запада.

Русија се током читаве своје историје развијала као део Запада, као источна периферија тог огромног цивилизацијског простора, а данас се она нашла у чудном и незгодном положају. Сада она личи или на гробара који укопава западну цивилизацију (трудећи се да разбије јединство Европе и САД, радујући се политичким неуспесима западних лидера и организујући разјарене нападе на „свагдашње вредности Запада“), или на силу која улива последњу наду у спасење света од радикалног исламизма.

И један и други статус не приличи Русији и не пружа јој никакве перспективе. Са друге стране, нажалост, у садашњој међународној ситуацији и не постоје неке друге алтернативе.

Питање које засада остаје без одговора гласи да ли ће лидери Русије, САД и Европе имати довољно мудрости и постати свесни чињенице да заштита данас није потребна парцијалним интересима појединих земаља, народа и политичких елита, него интересима целокупне цивилизације Запада, којој сви они засада још увек припадају. Неко мора учинити први корак у сусрет осталима. Онај ко учини тај корак ући ће у историју као најмудрији и најдалековидији владар.

Др Иван Цветков је историчар, професор Државног универзитета у Санкт Петербургу,експертза руско-америчке односе. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“