Заједнички непријатељ

Дмитриј Дивин
Серија терористичких напада у Француској приморала је Русију и Запад да признају једну необориву чињеницу: имамо заједничког непријатеља, и тај непријатељ је међународни тероризам, пре свега организација „Исламска држава“. Тај непријатељ треба да буде сломљен заједничким напорима, а све остале несугласице, бар привремено, треба потиснути у други или чак трећи план.

Откако је трагедија руског авиона А321 проглашена за терористички напад, Владимир Путин је и у очима Запада стекао право да тврди да „Руси у Сирији раде праву ствар“. Освета за погибију 224 путника у авиону А321 сада је ствар принципа читаве нације. „Убиство наших сународника на Синају спада међу најкрвавије злочине по броју жртава. Нећемо брисати сузе са наше душе и срца. То ће остати са нама заувек. Али нам то неће сметати да пронађемо и казнимо злочинце“, изјавио је Путин и позвао се на 51. члан Повеље УН који државама даје право на самоодбрану. За информацију о терористима Русија је обећала 50 милиона долара. Та сума по својој висини нема преседана у историји.

Говорећи о терористима Путин је опрезно користио изразе „освета“ и „казна“, али је зато његов портпарол Дмитриј Песков био отворенији рекавши да су специјалне службе добиле наредбу да униште оне који су умешани у организацију терористичког напада. Другим речима, без суђења. Уосталом, позивање на 51. члан Повеље УН и сам тон председниковог говора навео је руско јавно мњење да казну схвати као деловање у духу израелских специјалних служби које су својевремено по целом свету тражиле, пронашле и без икакве судске расправе уништиле све палестинске терористе умешане у отмицу и убиство израелских спортиста за време Олимпијаде у Минхену 1972. године.

Какве последице може имати чињеница да је Москва званично признала терористички напад? Тешко да ће то бити повод за хитно обустављање авионског саобраћаја са земљама у којима постоји велика опасност од терористичког напада (као што је то учињено у случају Египта). Те идеје већ гласно изговарају поједини посланици руског парламента, али мени се чини да је таква крајња мера резервисана за случај још веће ескалације опасности од терористичког напада. Засада Федерална ваздухопловна агенција „Росавиация” препоручује подизање безбедности авионског саобраћаја са 47 земаља света, укључујући низ европских земаља и Сједињене Америчке Државе.

Што се тиче Сирије, могло се и очекивати да ће број напада на терористе бити повећан, а то је Путин у суштини и најавио. То, међутим, неће прерасти у копнену операцију са учешћем руских трупа у овој земљи. Поред тога, још увек неће бити формиран јединствен антитерористички фронт, мада ће свакако бити далеко активнија координација дејстава између Москве и Запада после терористичких напада у Паризу и самита Г-20 у Турској, где је ова тема разматрана у потпуно новом контексту. Односи између Русије и Запада у светлу нових сагледаних опасности очигледно су данас већ бољи него што су били пре годину дана.

На пример, већ је очигледно да ће Москва интензивирати бомбардовање положаја „Исламске државе“, али ће се уздржати од бомбардовања снага које се позиционирају као „Слободна сиријска армија“ и које Запад третира као „умерену опозицију“. Москва међутим, засада није успела да добије од Запада (пре свега од САД) списак објеката под контролом група које се на Западу третирају као „умерене“, како их не би бомбардовала. То, наравно, сведочи о крајње ниском нивоу поверења између Русије и Запада. Међутим, већ сада је у току интензивнија координација када се ради о снагама за које и једна и друга страна сматрају да их треба бомбардовати. Прво сведочанство такве координације је чињеница да су руске војно-космичке снаге одмах после поменуте Путинове изјаве бомбардовале град Раку, седиште „Исламске државе“ у Сирији.

Што се тиче копнене операције, упркос мишљењу многих експерата да се друкчије и не може одржати потпуна победа над „Исламском државом“, а да Асадове или курдске снаге за то нису довољне, ситуација је ипак далеко сложенија, па чак и далеко злослутнија. „Исламска држава“ придаје огроман значај раним исламским сурама у својој пропаганди и „идеологији“, и управо жудно ишчекује копнену операцију, односно „одлучујућу и последњу битку“ са „снагама Рима“, тј. целокупног Запада и читавог хришћанског света. Та битка према овим пророчанствима треба да се одржи близу сиријског града Дабик (он је сада под контролом ИД), а то је у непосредној близини Раке. Ако је такво тумачење намера „Исламске државе“ тачно, онда су и терористички напади у Паризу и дизање у ваздух руског авиона само својеврсни изазов, тј. „позив у битку“ који упућују ови фанатици.

Ако он остане без одговора уследиће нови „позиви“. То само потврђује да смо се данас суочили са најозбиљнијим изазовом савремене цивилизације који јој упућују фанатици и мрачњаци. А не можемо одговорити на те изазове јер нам сметају расправе о стварима које су у овом случају потпуно споредне.

Аутор је политиколог и члан Савета за спољну и одбрамбену политику

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: