Један корак од рата са Турском

Алексеј Иорш
Докле ће Русију и Турску довести даља ескалација конфликта? Анализа ситуације није нимало утешна.

Ескалација напетости у руско-турским односима се наставља. Турска је 30. јануара поново оптужила руске Ваздушно-космичке снаге за повреду свог ваздушног простора. Овог пута је у питању бомбардер Су-34. Анкара је „узвратила“ проглашавањем „наранџастог” нивоа опасности и подигла ратно ваздухопловство у стање „пуне борбене готовости“, што значи да је турској авијацији дозвољено отварање ватре на туђе авионе без усаглашавања одлуке са командом. Представник руске војне команде одлучно је демантовао тврдњу турске стране.

Шта ако оборе још један руски авион?

Ердоган је политичар који у тешкој ситуацији воли да заоштрава односе и сваки пут је то заоштравање све веће. Он често дејствује самостално, тј. не осврће се на савезнике из НАТО-а, сматрајући да му блоковска солидарност гарантује безусловну подршку. Таква самосталност је у последње време почела да љути чак и Американце. Па ипак, у последњем инциденту са руским авионом НАТО је изразио солидарност са турским ставом. Додуше, позвао је обе стране да испоље уздржаност.

Шта ће се десити ако не испоље уздржаност? Могу ли Турци поново да оборе руски авион, па макар и само ради провокације?

То ће сада бити теже него у новембру прошле године, када је оборен бомбардер Су-24. Око руске војне базе у Латакији већ стоје системи ПВО С-400. Самим тим је за турску авијацију уведена такозвана „зона забране лета” на северу Сирије, јер сваки авион који без позива и најаве уђе у ту зону може бити оборен.

Турски интереси у Сирији

Ситуација је додатно отежана тиме што су турске јединице, по свему судећи, одлучиле да активније учествују у сиријском конфликту путем операција на копну. Ових дана су оне без борбе одузеле припадницима „Исламске државе“ контролу над прелазом Џераблус (на граници Сирије и Турске). Турска војска и техника примећена је и у другим северним областима Сирије. Изгледа да главни циљ војног присуства на копну није толико борба против „Исламске државе“, колико намера да се успех курдских устаника на северу Сирије сведе на минимум. Хоће ли се Турци помирити са извођењем операција на копну у условима „зоне забрањеног лета”, тј. без подршке из ваздуха? Не би се рекло да хоће.

Шта ће се догодити када руска авијација буде дејствовала у истим подручјима где турска армија врши своје копнене операције? Тешко је то предвидети, али ситуација је веома опасна. Москва је са америчком авијацијом која лети изнад Сирије од самог почетка успоставила координацију, а са турским војним врхом је прекинула све контакте откако су Турци у новембру оборили руски авион Су-24. Самим тим је вишеструко повећана опасност од војног сукоба, чак и ако до њега дође случајно.

Односи Турске са САД и ЕУ

Анкара у конфронтацији са Русијом, наравно, рачуна на солидарност НАТО-а. То, међутим, не значи да ће сви у Алијанси бити одушевљени могућношћу да постану таоци рискантне Ердоганове игре. Његови стратешки циљеви у много чему се не подударају са циљевима САД и њихових западних савезника. Пре свега им не иде у прилог шуровање турских специјалних служби и политичара са „Исламском државом“, а постоје и озбиљне несугласице између Турака и Американаца по питању улоге Курда у борби против исламиста.

Анкара готово нескривено уцењује Европску унију тиме што може да усмери у Европу стотине хиљада избеглица уколико ЕУ не пристане на уступке. Анкари више нису довољне чак ни оне 3 милијарде евра које је раније Ангела Меркел обећала да ће дати како сиријске избеглице буду задржане у Турској (тамо их у овом тренутку има преко 2 милиона). Власти у Анкари сада алудирају на обнављање преговора о чланству Турске у Европској унији и о увођењу безвизног режима већ ове године. Ако Европи сада нешто недостаје, онда је то свакако безвизни режим са огромном муслиманском земљом која има 80 милиона становника и стотине хиљада избеглица.

Ових дана је испливао још један непријатан детаљ. „Анонимни извор“ у руској обавештајној служби обавестио је медије да трагови организације терористичког напада на руски путнички авион изнад Египта у јесен 2015. године воде у Турску. Конкретно, у терористичку организацију „Сиви вукови“ (и у Европи се та организација третира као терористичка). Управо у Турској је последњи пут примећен „авионски техничар” који је, како се претпоставља, подметнуо бомбу у авион А321 на аеродрому Шарм ел-Шеик.

Други припадник „Сивих вукова“ примећен је на видео-снимку у групи наоружаних људи који су са земље пуцали у пилота обореног руског авиона Су-24 док се спуштао падобраном.

Самим тим је Турска (засада незванично) оптужена у најмању руку за прикривање међународних терориста. Ако се те оптужбе поткрепе новим доказима, то ће још више пољуљати Ердоганове позиције на Западу.

Све то може бити недовољно да одврати турског председника од упуштања у нове ризичне операције, па и у војне акције, јер се узда у снагу турске армије, која је одлично обучена и има искуство борбених дејстава у региону. Турска флота у Црном мору је далеко јача од руске. То, међутим, не значи да ће се сада руске Војно-космичке снаге брже-боље покупити и побећи из Сирије у паничном страху од турских претњи. Оне тамо још нису довршиле свој посао. Осим тога, Путин не спада у политичаре који под притисцима попуштају.

Георгиј Бовт је политиколог и члан Савета за спољну и одбрамбену политику.

 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: