Резултати разбијања „руске пропаганде“ - брука и срамота ЕУ

Ова борба наших „европских партнера” против руске пропаганде је брука жива. Јасно је да се лажи пласирају са свих страна, али ми у Русији смо у том смислу некако навикли на „самобичевање” – по навици сматрамо да наши медији убедљиво предњаче у непрофесионализму. Али то није тако.

Погледајмо мало и другу страну, и видећемо да се чак и званични орган Европске уније отворено бави ноторним глупостима. Не телевизија, и не некакав тамо блогер, него прави званични орган – Европска служба за спољне послове! У њиховом фајлу постоји табела са тобожњим дезинформацијама које проналазе, шаљу и побијају некакви добровољци. Управо они се углавном и баве пропагандом. Ако сам добро схватио, сви подаци се објављују без провере. Једноставно се штанцују као на покретној траци, само да табела буде што већа. Ево како изгледају неке актуелније теме, и то из правих руских медија, а не из блогерских „писанија”. На пример, „бивши новинар Павел Спирин” овако побија чланак из листа „Комсомольская правда”: „У више наврата је побијана верзија коју је иницирао Кијев и по којој се у Донбасу води грађански рат”. Пре свега, то није чињеница, него мишљење, а мишљење се не може побити. У полемици се могу изнети аргументи за и против – то није никакав злочин, а није ни агитација.

Читаоци „Вечерњег листа" исмејали „ЕУ разбијаче руских митова“

Читаоци једног од највећих хрватских дневних листова исмејали су чланак „Разбијачи митова из ЕУ почели битку с Путином“ о борцима против руске пропаганде.

Исти аутор „креше истину у лице”, баратајући искључиво „голим чињеницама”. Саопштава, на пример, следеће: „Постоји мноштво доказа да су проруске снаге обориле малезијски авион” и као доказ наводи линк на извештај Холанђана, а у том извештају се ништа слично и не помиње. Само се приближно наводи место одакле је лансирана ракета, и то је засада све што је званично изјављено после истраге. Другим речима, „побијач” не само да ништа не побија, него чак и отворено лаже. Или на истом месту: „Постоји мноштво доказа да Руси ракетирају цивилно становништво у Сирији”. Доказ: линк на минијатурну напомену у листу Guardian… Сама напомена у „Гардијану” је идеалан пример некомпетенције и необјективности. Наиме, наводи се линк само на један извор: Syrian Observatory for Human Rights. То је организација која има само једног члана, и тај човек живи у Лондону. Он се хвали како у Сирији има 200 извора, само што неће да их открије. Поузданост информација које пласира та организација у више наврата је довођена у сумњу у западној штампи, па и у самом „Гардијану”. Претпостављам да интензивна активност руске авијације заиста може, нажалост, проузроковати жртве међу цивилима. И вероватно таквих жртава има, али не бојте се: чим се појаве праве чињенице те врсте, одмах ћемо их сазнати од свих светских медија, са видео-снимцима, поузданим сведоцима и доказима. Води се пропагандистички рат, и таква прилика, ако се укаже, сигурно неће бити пропуштена.

Поменута табела је пример лоше, у ствари потпуно идиотске агитације и пропаганде, и то под заставом ЕУ и са мноштвом логотипа званичних органа. Гори агитатори и лажови су само званични органи Украјине. Додуше, можда на том пројекту и раде само украјински активисти и добровољци? Можда отуд потиче дотични стил и квалитет? Није то у питању. На пример, тамо се на једном месту помињу „лажне чињенице” о случају са девојчицом Лизом у Немачкој, али се даље ништа не побија, нити се наводи одмерена веродостојна верзија, него се само помиње став полиције. Чак се не каже да је цео случај доста компликован, да је полиција од почетка поступила неодговорно, оптуживши дете за лаж, и да нису рђаво поступили само руски, него и немачки медији: једни су говорили једну полуистину-полулаж, а други другу.

Табела садржи линкове на европске организације попут „Аналитичког центра за европске вредности”. Поменути центар тврди да су обећања Горбачову о неширењу НАТО-а најобичнији мит. Велики је списак литературе на ту тему. То је веома сложен случај, али усмена обећања су свакако дата, и постојали су различити ставови у преговорима Бејкера, Кола и Буша – све је то добро познато и присутно и у историографији, и у западној штампи. На пример: http://inosmi.ru/world/20141002/223391386.html. Лепо сам ја говорио колегама у Берлину да се не треба борити против „руске пропаганде”, јер ће од тога испасти још једна пропаганда, само гора. Када руска пропаганда лаже, она није опасна по Европску унију, јер се лако побија истином. Опасна је када не лаже! На пример, када говори о нацистима у политици и војним јединицама Украјине, о ракетирању Донбаса од стране украјинске армије, о догађајима у Одеси 2. маја, о свему што су учиниле западне земље у Либији, Сирији, Јемену, Ираку и Авганистану. У том случају би требало сагледати чињенице, а не претварати се да оне и не постоје, и да је све то плод руске пропаганде.

P.S. Истине ради треба рећи да Европска служба за спољне послове на неки начин скида са себе одговорност: „Ослобађање од одговорности: Овај материјал је састављен од материјала који прикупљају чланови мреже за раскринкавање дезинформација. Ту мрежу је основала Оперативна радна група за стратешке комуникације. Оперативна радна група није извор материјала, него их само прикупља. Мишљења и ставови изражени у датом материјалу не одражавају званични став ЕУ”. Али зашто се онда Европска унија брука? Ако мора да се ограђује, зашто је онда уопште формирала ту Оперативну радну групу?

Виталиј Лејбин је главни уредник листа „Русский репортёр”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.