НАТО насупрот Русије: Зашто се помиње Трећи светски рат?

Велика Британија, као и свака друга суверена држава која држи до себе, има пуно право да предузме мере које сматра потребним за побољшавање својих одбрамбених и безбедносних капацитета. То је у данашње време потпуно разумљиво, када је присутна реална опасност од терористичких акција попут бомбашких напада изведених у Лондону 7. јула 2005. године. На британску безбедност утичу и регионални ратови који се одвијају у релативној близини ове земље, у источној Украјини и Сирији.

Међутим, посебно питање је шта се, у ствари, крије иза одржавања британских војних вежби на Блиском истоку. Недавно је објављено да ће 1.600 војника бити послато у Јордан ради извођења симулације војне акције сличних размера као што је била инвазија на Ирак. Осим званичне информације, у медијима су се појавила и објашњења да се овакви маневри одржавају „први пут после више од једне деценије“.

Русија не намерава да због Летоније ратује против НАТО-а

Циљ поменутих активности је провера способности слања и распоређивања експедиционог корпуса од 30.000 војника на било које кризно жариште у свету.

Ствари су добиле други смисао када је лондонски лист Telegraph цитирао неименовани извор који објашњава шта је непосредни стратешки циљ ове операције: „Не ради се о маневрима на којима увежбавамо борбу против ,Исламске државе‘. Може се рећи да се тамо припремамо за заједничко дејство са Американцима, и то пре у Украјини, него у Сирији.“

Нема другог начина да се ова изјава протумачи, осим претпоставке да САД ипак разматрају идеју слања трупа у Украјину уз подршку Британије као стратешког савезника.

На овакав закључак наводи и то што је војни новинар листа Telegraph, Бен Фармер, поново објавио изјаву свог извора, највероватније из британског Министарства одбране, у којој стоји да операција у Јордану „може да се посматра као припрема за ситуацију када ће бити потребно да се велике и добро наоружане британске снаге пошаљу у источну Европу због евентуалног сукоба Русије и НАТО-а.“

САД оптужују Русију за грубо пресретање шпијунског авиона изнад Црног мора

Ови новински написи појављују се истовремено са два догађаја великог симболичког значења. Први од њих је Би-Би-Си-јев једночасовни псеудодокументарни филм „Трећи светски рат: у командном центру” емитован 3. фебруара. Сценарио се заснива на фиктивним догађајима у летонској источној области Латгали, покрај границе с Русијом, где припадници руске мањине подижу устанак и проглашавају „Латгалску народну републику”. Сасвим је јасна паралела коју аутори повлаче са потезима проруских бораца у Доњецку и Луганску у источној Украјини током 2014. године.

Филм даље приказује како се неколико војних и дипломатских британских високих званичника окупља у „Командном центру“ у Лондону где затим решавају крупно питање: да ли предузети нуклеарни напад и тако ризиковати избијање Трећег светског рата или не? Коначно, о томе одлуку мора да донесе британска влада, која, попут генерала Ричарда Ширефа, до марта 2014. године заменика команданта Савезничке команде НАТО, може да постави питање: „Да ли смо спремни да погинемо за Даугавпилс [град у Летонији]?“

Други важан догађај десио се 2. фебруара када је генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, приликом представљања годишњег извештаја алијансе, изнео тврдњу да се у марту 2013. године руски авион који може да носи нуклеарно наоружање приближио Стокхолму ради „симулације нуклеарног напада на Шведску.“

Чини се да овакве изјаве служе да допринесу тренду пораста поверења које Швеђани имају у односу на НАТО. Резултати скорашњих анкета показују да је 2013. године само 10% њих веровало да њихова земља треба да се прикључи Северноатлантској алијанси, док данас тако мисли 41% грађана.

Експерт: Маневри Украјине и НАТО-а не угрожавају Русију

Би-Би-Си-јев филм о могућем рату само наизглед представља обичну фикцију, али је он међу грађанима Европске уније заправо ојачао перцепцију Русије као државе спремне да употреби нуклеарно оружје у случају евентуалног сукоба. Столтенбергова изјава ће највероватније изазвати сличан ефекат.

Ова емисија са псеудодокументарним сценама које се одигравају у Летонији свакако може да се тумачи и као неважан „хипотетички сценарио“, али се војни стратези обе стране често понашају баш по обрасцима представљеним у филму.

После свега, изостала је оштрија реакција Кремља, док руски блогери нису били нимало благонаклони према ауторима. На пример, један од њих је рекао да филм представља „демонизацију Русије на 85. нивоу“ и да је циљ да се британска јавност припреми на могућност употребе нуклеарног оружја у Европи.

С друге стране, у Великој Британији је било врло различитих коментара. Неки су филм одушевљено поздравили, а било је и оних који су цео догађај оценили као „провокацију“. Анабел Чепмен из часописа Prospect није подржала Би-Би-Си-јеву емисију, али из другог разлога: „Шире посматрано, ако Русију представљате као застрашујућу претњу, припаднике руске мањине у Летонији као сепаратисте, онда ви Риги импутирате беспомоћност, а западним савезницима неодлучност, и онда оваква емисија иде на руку појединим тврдњама које стижу из Кремља.“

Турска је себе довела у тешку ситуацију

Међутим, ови наводи нису тачни. Москва никада отворено није представљала себе као претњу за било кога, нити је Русе из Летоније подстицала на сепаратизам. Ригу није третирала као беспомоћну страну, а није било ни изјава које могу да се протумаче у смислу да Запад „оклева“, иако је неко можда тако схватао поједине руске потезе у претходном периоду.

Без обзира на тумачења, ипак се мора приметити следеће: на Западу политичари, високи државни званичници и медији упорно понављају тврдње да се не може у потпуности искључити могућност избијања рата у коме би се користило оружје за масовно уништавање.

Наговештаји о слању англо-америчких трупа у Украјину и сталне приче о могућој нуклеарној катастрофи, чак и ако се представљају само као измишљени сценарио, шире страх и погодују стереотипима, чиме се умањује шанса да се успостави међусобно поверење и превазиђу досадашњи неспоразуми.

Можда неко у Би-Би-Си-јевом филму може да пронађе и одређену антиратну поруку, макар и у гротескној форми. Ипак, рат се не спречава тако што се публици представља „хипотетички сценарио“ у коме је сукоб неизбежан. Би-Би-Си је покренуо дебату о догађајима који би могли да доведу до евентуалног Трећег светског рата, али неће бити добро ако она постане „пророчанство које само себе испуњава.“

Владимир Михејев је политички аналитичар, један од аутора пројекта Troyka Report

Росијскаја газета. Сва права задржана.