Неопходан, али недовољан корак

Алексеј Иорш
После Хладног рата није створен планирани нови светски поредак, између осталог и због тога што се Русија није могла уклопити у регионалну улогу „проширене Европе”, која јој је у оквиру тог поретка била понуђена. Сада се Москва враћа на светску политичку сцену као један од глобалних актера, што потврђује и операција у Сирији и примирје као један од њених кључних резултата. Међутим, то није довољан услов за успостављање свеопште равнотеже снага. Русија, наиме, мора хитно нешто предузети у сфери своје економске политике, ако претендује на улогу једне од водећих светских сила.

И поред мрачних пророчанстава већине коментатора, споразум о прекиду ватре у Сирији се у целини гледано поштује. Чак су се појавили наговештаји жеље за обнављањем политичког процеса. Све је као и раније засновано на крајње нестабилним темељима, али се најгоре прогнозе ипак не остварују.

Ако погледамо дешавања око Сирије са гледишта целокупног међународног система, приметићемо једну веома занимљиву појаву. Наиме, покушаји стварања светског поретка који су трајали две и по деценије сада као да су испарили. Опет изузев Москве и Вашингтона, тј. изузев „босова” претходне епохе, унаоколо нема никога ко би био у стању да донесе важну одлуку и почне да је реализује. То је тужна вест за међународне организације, јер би требало да оне управљају светом. То нарочито важи за ЕУ. Самостална улога Европске уније на Блиском истоку (који за њу има толики значај) једноставно се не примећује.

То не значи да се поново успоставља претходна структура светског система, него значи да уопште није ни створен нови светски поредак који би могао да функционише. Један од разлога је нерешено питање места Русије у њему.

Током читавог периода после Хладног рата руско позиционирање на међународној арени је било контрадикторно. Русија је пуноправна наследница Совјетског Савеза, али њен статус у глобалној хијерархији се не може поредити са оним који је уживао СССР, јер је он чак и на издисају, док је имао великих потешкоћа и повлачио се, ипак и даље био једна од двеју глобалних „носећих конструкција”, без којих није било могуће решити ниједно озбиљно питање. После 1991. године Русија се нашла у необичној ситуацији. Наследила је суперсилу готово са свим њеним формалним атрибутима, али је била принуђена да прође кроз крајње тешку системску кризу и зависила је од милости својих дојучерашњих противника, и то без проглашеног и признатог пораза у дугогодишњој конфронтацији.

Русија је на разне начине покушавала да се прилагоди новонасталој ситуацији. Са једне стране, фактички је признавала да она нема „националне интересе” који би се разликовали од онога ка чему тежи „цивилизовани свет” (рана фаза, отприлике до 1994. године), а са друге, имитирала је глобалну улогу својим присуством (па макар и без стварног утицаја) у главним преговарачким дипломатским форматима.

Међутим, што се тиче спољашњег света (западног пре свега), он је желео да Русија у свету заузме сасвим конкретно место у својству „проширене Европе”. Та концепција је настала почетком 2000-их, али је још раније почела да се реализује. Она је предвиђала да постоји европски простор чије је језгро Европска унија (и фактички НАТО, мада су сами Европљани увек истицали разлике између ових двеју заједница). Рачунало се на то да ће део бившег комунистичког блока ући у те структуре, док ће остали бити повезани са њима добровољним прихватањем њихових норми и правила (тј. без непосредног чланства). Русија је увек третирана као посебан случај. Па ипак, претпостављало се да ће и она постати само још једна нијанса у спектру будуће Европе. Додуше, значајна нијанса, али ипак добро уклопљена у читав систем.

Другим речима, Русији је нуђено место унутар европске архитектуре, која тада већ више није била глобална. За разлику од „заједничке европске куће” коју је планирао да гради Михаил Горбачов и у којој је СССР требало да служи као равноправан копројектант општег поретка, нови европски систем је доживљаван као регионална појава. Другим речима, Москва би у тој варијанти одустала од глобалних тежњи, и штавише, унутар „велике Европе” би признала владавину правила која су формулисана без руског учешћа.

Међутим, из многих разлога се Русија ипак није уклопила у улогу припремљену за њу у светском поретку који је требало да настане после 1991. године. Не може се рећи да она то није желела. Све до средине 2000-их је Москва некако успевала да се смести у „бокс” који јој је понуђен, покушавајући да себе сузи, а њега бар мало да прошири. Убрзо је сав дизајн деведесетих почео да се осипа и деформише под утицајем новонасталих спољних околности. Догађаји 2014-2015. су за Русију означили коначан слом конструкције која је у општим цртама трајала готово четврт века. Операција на Криму је била одговор на незадрживо напредовање западних структура ка истоку. Оно се није прекидало у читавом периоду после Хладног рата. Другим речима, идеја ЕУ/НАТО-центричне Европе најодлучније је одбачена на свим могућим нивоима, укључујући и примену војне силе. Следећи корак је била војна кампања у Сирији. Русија је дала до знања да претендује на поновни излазак на глобалну политичку сцену и хоће да постане кључни учесник процеса који се ње непосредно не тичу, али су принципијелно важни за будући однос снага. Резултат руске војне кампање је јачање власти Башара Асада, али и постизање договора са Америком о прекиду борбених дејстава и обнављању политичког процеса, упркос крајње лошим односима и оштрим узајамним оптужбама по свим осталим питањима.

Препород Москве као глобалног актера је неопходан услов за успостављање свеопште равнотеже снага. Неопходан је, али очигледно није довољан. Сама Русија мора хитно нешто предузети у сфери своје економске политике, јер са таквом економијом се не треба заносити преузимањем једне од водећих улога у свету. Међународном систему је потребан што већи број светских сила, али сила које су одговорне и могу да решавају проблеме, а не само да их стварају.

Фјодор Лукјанов је главни уредник часописа Russia in Global Affairs, директор за научне пројекте међународног дебатног клуба „Валдај“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.