Скривени разлози Путиновог одласка из Сирије

Алексеј Иорш
Неочекивани Путинов потез потпуно се уклапа у основне принципе „политичког џудоа” којих се руски председник увек придржава.

Одлука о повлачењу руских трупа из Сирије изазвала је чуђење у земљама Запада, али и мноштво конспиролошких теорија о разлозима због којих је то учињено.

Међутим,  у таквом потезу нема ничег чудног. Познато је да Путин иде до краја само у оним ситуацијама када је у питање доведена безбедност Русије или лични ауторитет њеног председника. Ако такви критични интереси нису угрожени, онда руски лидер релативно лако „излази из процеса“. Поред тога, он увек „удара први“ што је у више наврата говорио, али увек и „излази из борбе први“, уколико се то може учинити елегантно и без губитака. То су основни принципи руског „политичког џудоа“, које се примењује већ годинама.

Запад је у процени перспектива руске операције у Сирији у одређеној мери упао у сопствену „замку неповерења према Москви“. Кремљ је од самог почетка наглашавао ограничени карактер мисије руских војно-космичких трупа и одсуство жеље да Русија буде увучена у копнену операцију. Међутим, Запад је сумњао у то и претпостављао да Москва има неке скривене намере.

Москва је тврдила да ће операција трајати све док сиријска армија води борбу против терориста. И заиста, у тренутку када је Асадова армија почела да имитира „опсаду Палмире“, а у стварности да се концентрише на подручје око Алепа, Русија је донела одлуку да заврши операцију. Москва је веома јасно показала Асаду да подржава само његову борбу против „Исламске државе“ и других терористичких организација, а не његове покушаје да помоћу руског војног потенцијала реши задатке свог политичког опстанка.

Наравно, одлука Москве о окончању операције има своје „дупло дно“. Делује помало чудно, али и то дно је прилично „транспарентно”.

Одлука Кремља је делимично везана за све веће руско-иранске несугласице по великом броју питања, укључујући и питање сарадње у нафтној сфери. Москва, додуше, никада није ни скривала да у Сирији жели да дејствује у саставу широке антитерористичке коалиције и да ту коалицију доживљава као део „велике сцене“. Иран је у одређеном тренутку престао да испољава ранији ниво кооперативности, па чак и спремности да и даље активно дејствује у Сирији (повлачење јединица Хезболаха из Сирије почело је још пре него што је Владимир Путин обелоданио своју одлуку), и самим тим је нестао један од најважнијих услова под којима би Русија наставила ову операцију. Уместо тог услова појавили су се ризици, и Кремљ је потпуно исправно одлучио да их отклони у самом зачетку. Очигледно је да актуелно иранско руководство тежи максимално да искористи потенцијал укидања санкција, између осталог и да би демонстрирао своје могућности у улози регионалног лидера.

Још је очигледнија тежња Москве да из руку тандема Меркел – Ердоган избије пропагандистичке џокере, помоћу којих се проблем миграције у Европи доводи у везу са руском операцијом у Сирији. Маневар Кремља је обесмислио ту пропагандистичку кампању (а она је заиста љутила Владимира Путина), поготову ако се узме у обзир да се прилив избеглица вероватно неће смањити. С обзиром на политичку конфронтацију са Европом која траје већ две године, и на непрекидно продужавање санкција, сасвим је логична тежња да се искористе грешке европских политичара.

Крајњи прагматизам и у извесном смислу цинизам политике савремене Русије потпуно је супротан идеолошком и пропагандистичком месијанству Запада. У том свом крајњем прагматизму садашњи Кремљ је, колико год чудно звучало, отворен и потпуно спреман за сарадњу.

Не треба губити из вида ни следеће: Кремљ је као и увек био крајње осетљив на осцилације јавног мњења, утолико пре у периодима економских потешкоћа које се између осталог доводе у везу и са политиком. У целини гледано, операција у Сирији је уживала подршку руског јавног мњења, јер је схваћена као још једна манифестација новог спољнополитичког статуса. Међутим, нова перспектива те операције је директан војни сукоб у Сирији са Турском, и услед тока са Америком, што је већ изазивало одређену забринутост и међу експертима, и у релативно широким слојевима јавног мњења.

Може се дуго водити расправа о томе у којој мери је поменути сценарио био реалистичан и колико далеко је могао отићи Ердоган у тежњи да сачува достигнућа „геополитике“ коју је спроводио током протеклих неколико година. Међутим, руско јавно мњење је такву перспективу доживело као нешто сасвим реално, тако да је Кремљ на основу тога могао да схвати где су границе дозвољене ескалације. У условима када су у целини гледано решени најављени војни циљеви операције, а уједно и политички задаци везани за успостављање односа са Вашингтоном, Кремљ је поступио у складу са својом уобичајеном тактиком, не желећи да ризикује стварањем непотребне политичке напетости у јавном мњењу.

Сада, када је Русија напустила поље реалне политике у Сирији, Запад и пре свега САД, стоје пред новим изазовом. Питање је, наиме, хоће ли Вашингтон моћи самостално да реши новонасталу ситуацију и да демонстрира одлучност своје практичне политике? Америка је сада остала очи у очи са политичким и војнополитичким проблемима региона, и то не само са Башаром Асадом, него и са Ердоганом, кога је из дана у дан све теже контролисати, а такође са исламистима који и даље имају војни и политички потенцијал, и Саудијцима који сваким даном тону у све дубљу кризу. Ако се Барак не снађе у тој ситуацији, ту је Владимир да му великодушно притекне у помоћ.

Дмитриј Јевстафјев, експерт и члан савета Центра за политичка истраживања Русије („ПИР-Центар“).

 

Росијскаја газета. Сва права задржана.