Каква Европска унија је потребна Русији?

Константин Малер
Прижељкује ли Москва дезинтеграцију Европске уније, или Русији одговара ЕУ као снажан и ефикасан партнер у решавању многих акутних питања светске политичке сцене, а нарочито питања европске безбедности?

У последње време у европским медијима политичари често износе тврдњу да је Русија заинтересована за дезинтеграцију и слабљење Европске уније и да на сваки начин покушава то да постигне. Као доказ се наводе аргументи о тежњи Москве да решава читав низ проблема на билатералном нивоу, тј. са појединим европским земљама, а не на општеевропском нивоу. Такође се као аргумент наводи и финансирање десничарских партија. Међутим, и поред тога што у новонасталој ситуацији Русији заиста на први поглед највише одговара да сарађује само са оним земљама и политичким снагама у Европској унији које су заинтересоване за конструктивну сарадњу, то никако не значи да Москва прижељкује поделу или значајно слабљење Европске уније.

Напротив, колико год да је парадоксално, таква перспектива се коси са прагматичним интересима Русије. Штавише, данашње проблеме у односима са Европском унијом Русија третира као резултат слабљења ЕУ, а не њеног јачања. Садашње јадно стање руско-европских односа умногоме је резултат процеса дезинтеграције и фрагментације који се у Европској унији одвијају почев од 2000-их.

Партнер по питањима безбедности

Русији је, пре свега, потребна јака Европска унија као партнер по питањима европске безбедности. Снажна ЕУ ће моћи делотворно да утиче на Украјину, да учествује у разматрању проблема „чврсте безбедности“ (Споразум о ограничавању система противракетне одбране, Споразум о неширењу нуклеарног оружја, Споразум о ракетама средњег и малог домета, Споразум о конвенционалним оружаним снагама у Европи, контрола наоружања у целини, ширење инфраструктуре НАТО-а у источној Европи), и да буде ефикасан партнер у припремању и формирању система европске безбедности у целини, и конкретно по одговарајућим правилима игре у односу са земљама из заједничког окружења. Ефикасна и самоуверена Европска унија ће мање бити склона да третира Русију као спољну опасност, и утолико пре да хипертрофира ту представу и користи је као „кохезиони спољни фактор“.

Напротив, слаба Европска унија и сама представља посебан проблем европске безбедности. Она инстинктивно гравитира ка Сједињеним Америчким Државама и позива Американце да и даље јачају своју улогу у европској безбедности и своје војно присуство у Источној Европи. Због тога се продубљује геополитички и војнополитички раcкол на континенту. Издробљена Европска унија, која није способна да спроводи јединствену спољну политику, не може ни да утиче на Украјину, тј. не може да је примора на испуњавање споразума из Минска, нити може да се договори са Русијом о правилима игре у погледу земаља из заједничког окружења. Штавише, у садашњем стању она ни теоретски не може да изгради нову политику на источном правцу, и поред тога што је садашњи политички курс доживео очигледан фијаско.

Погрешно је мишљење да слаба и издробљена Европска унија у целини спроводи добронамернију политику према Русији, него ако је снажна и консолидована. Напротив, слаба ЕУ тежи да искористи Русију као „кохезиони спољни фактор“ и вештачки култивише представу о Русији као претњи. То се нарочито очигледно испољило за време украјинске кризе (2014-2015). Поред тога, у фрагментираној и подељеној Европској унији земље које су највише антируски настројене – пре свега Пољска и Балтичке земље – имају највише утицаја на доношење одлука и усвајање заједничког имениоца, док у снажној Европској унији то није случај, јер тада поменуте земље играју другостепену улогу.

Привлачност Европе зависи од Русије

Снажна Европска унија би била корисна Русији за решавање проблема Блиског истока. Само као ефикасан глобални актер, који је способан да спроводи заједничку спољну политику, Европска унија може да дисциплинује Турску, Саудијску Арабију и Иран, и да обезбеди стварање новог међународног политичког поретка на Блиском истоку уз учешће поменутих земаља. Слаба Европска унија, која није у стању да реализује ефикасну миграциону и антитерористичку политику, само распирује блискоисточни пожар, а очигледан доказ су догађаји 2011-2015.

Поред тога, ако Европска унија може да наступа као један од глобалних центара моћи, она може и да ослаби тенденцију глобалне поделе света на две велике политичко-економске заједнице и да у целини допринесе да свет постане уравнотеженији. Консолидована ЕУ ће бити самоуверенији преговарач са САД у споразуму о Трансатлантском трговинском и инвестиционом партнерству и истовремено партнер који ће Кини бити занимљивији. Са друге стране, слаба Европска унија ће се више потчињавати Вашингтону и политички и економски, и сама ће бити снажан фактор глобалне поделе.

Што се тиче привлачности Европске уније за постсовјетске земље, то питање вероватно више зависи од Русије и Евроазијске економске уније, него од саме ЕУ. Наиме, ако Москва успе да спроведе потребне унутрашње реформе и постане пример који ће подражавати њени најближи суседи, и ако вешто инструментализује објективну зависност постсовјетских земаља од Русије и евроазијске интеграције, онда јој Европска унија не може представљати никакву сметњу.

Дмитриј Суслов, заменик директора Центра за комплексна европска и међународна истраживања Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“, програмски директор клуба „Валдај“

Оригинал чланка: Lenta.ru

Росијскаја газета. Сва права задржана.