Избори у Србији и интереси Русије

Reuters
Први пут у новијој историји грађани Србије су фактички гласали за спољнополитичку оријентацију своје земље. Русија као традиционална војнополитичка савезница Србије пажљиво је пратила политичку кампању и анализира тренутни однос снага на српској сцени, пише др Петар Искендеров, старији научни срадник Института за славистику Руске академије наука. Чланак је први пут објављен 28. априла у нашем штампаном издању „Р Магазин“ који излази као додатак „Недељника“.

Ванредни парламентарни избори у Србији су догађај који је сувише озбиљан и судбоносан да би Русија била равнодушна према њему. Први пут у новијој српској историји грађани су фактички гласали за спољнополитичку оријентацију своје земље, а конкретније, за прихватање или одбијање захтева Европске уније. Како је нагласио премијер Александар Вучић, њему је потребан јасан мандат да се реформе заврше у оквиру преговора о ступању Србије у ЕУ. С обзиром на победу владајуће коалиције предвођене Српском напредном странком не треба се надати никаквим референдумима о ступању у ЕУ и о границама уступака на које се може пристати ради достизања тог циља.

Новонастала ситуација је свакако непосредно везана и за Русију као историјског војнополитичког савезника Србије и њеног важног трговинско-економског партнера. У том питању треба издвојити бар три нивоа. 

Први ниво је дефинисан званичним ставом Русије према самим изборима, за које Москва сматра да је то искључиво ствар српских грађана. Када је 10. марта примао у Кремљу председника Србије Томислава Николића, шеф руске државе Владимир Путин је подсетио да „ми заиста имамо богату историју, пуну дешавања, и веома добре односе које та историја потврђује“, али је уједно позвао свога српског колегу да иде даље „у савременом позитивном смеру“ који подразумева читав низ питања (пре свега економских)
која треба да буду у центру пажње руководилаца двеју земаља, независно од формата владајуће коалиције. 

Други ниво у односу Русије према политичким процесима у Србији састоји се у пажљивој анализи констелације снага унутар саме владајуће српске коалиције у контексту реализације заједничких пројеката. И ту треба посебно истаћи проблем функционисања Руско-српског хуманитарног центра. Он је отворен још 2011. године, а 2014. је припремљен нацрт споразума о давању имунитета персоналу тог центра. Споразум, међутим, још увек није потписан. Према сазнањима Москве, потписивању таквог споразума са Русијом оштро се противи премијер „напредњак“ Александар Вучић. Са друге стране, министар спољних послова, социјалиста Ивица Дачић има конструктивнији приступ овом питању. Јасно је да такве несугласице не би требало сводити на лична трвења, јер оне сведоче о томе да у владајућим структурама Србије постоје велике разлике у ставовима о питању развоја односа са Русијом и њиховог „приоритета“ у односу на везе Београда са ЕУ и НАТО-ом. 

Трећи ниво односа Русије према предизборној ситуацији у Србији састоји се у анализи могуће нове конфигурације Народне скупштине са гледишта перспектива руско-српских односа. У целини гледано,
Москва је током протеклих година стекла значајно позитивно искуство сарадње са различитим политичким партијама и покретима Србије, мада се у том домену уочавају одређене преференције. Конкретно, руска странка „Јединствена Русија“ је активније од других руских политичких снага развијала односе са Српском
напредном странком, умногоме због њеног статуса владајуће партије. Са друге стране, „Праведна Русија“
као једна од опозиционих странака у руском парламенту стекла је значајно искуство сарадње са Српском радикалном странком. Па ипак, нема основа да се говори о некаквом недвосмисленом приоритету или оријентацији Русије на неку конкретну политичку снагу у Србији. 

То, међутим, никако не подразумева да Русија све српске партије ставља у исту раван. На пример, Москва је пажљиво пратила развој садашње предизборне кампање и деловање партија и покрета који се позиционирају као проруски, попут Српске радикалне странке, Демократске странке Србије и покрета
„Двери српске“. Знатан део руског јавног мњења традиционално доживљава Српску радикалну странку као
странку Војислава Шешеља, неумољивог борца против западног мешања у унутрашње ствари српског народа и исто тако неумољивог опозиционара. У очима многих представника владајућих структура Русије (укључујући и Министарство спољних послова) Демократска странка Србије се одувек асоцирала са личношћу Војислава Коштунице, са којим је Русија својевремено успоставила врло конструктивне односе и кога су руске дипломате у приватним разговорима карактерисале као најодговорнијег и најозбиљнијег српског политичара, „најспособнијег за договарање“. Што се тиче покрета „Двери српске“, засада је доста тешко говорити о његовим перспективама у Скупштини, мада се мора признати да међу старим и добро познатим српским политичким партијама тај покрет делује динамично и енергично, између осталог и по питању одбране свог става у корист приоритетног развоја односа између Србије и Русије. 

Уз све то, треба скренути пажњу и на догађај који се збио уочи садашњих српских избора, а који је непосредно везан за изборе у Србији. Наиме, Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу ослободио је свих оптужби лидера Српске радикалне странке Војислава Шешеља. У Русији се одаје признање Шешељевој храбрости и постоји схватање да су оптужбе против њега измишљене, али се обраћа пажња и на време које је Хашки трибунал изабрао да га ослободи тих оптужби. Може се говорити о томе да је Запад имао посебан сценарио, усмерен против проруских опозиционих снага у Србији. Тај сценарио је подразумевао да ће после Шешељевог тријумфа гласови бити прерасподељени у корист Српске радикалне странке и других опозиционих снага, тј. коалиције ДСС-а и покрета „Двери српске“. Циљ је био да се поменутој коалицији не дозволи да пређе изборни цензус. За Вашингтон и Брисел, који свакако стоје иза одлуке Хашког трибунала, кључни изазов представља могућност да све три странке формирају коалицију под антибриселским паролама која се залаже за јачање партнерства између Србије и Русије. Демократска странка Србије и „Двери српске“ већ су најавиле да ће се заједно борити за то да се српски
спољнополитички вектор преоријентише са Запада на Исток. У таквим околностима је потпуно природна тежња Вашингтона и Брисела да по сваку цену спрече улазак тих партија у Народну скупштину Србије, а самим тим и формирање јаког вишепартијског проруског блока у српском парламенту.

Др Петар Искендеров је старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“