Нове трупе НАТО-а на Балтику

Сергеј Јолкин
Зашто НАТО шаље четири батаљона на руске границе?

У петак 29. априла The Wall Street Journal је саопштио да се појачава контингент НАТО-а у балтичким земљама и Пољској. Очекује се да ће 4.000 војника бити упућено на границе са Русијом. Нешто касније је ту информацију потврдио заменик министра одбране САД Роберт Ворк. У контексту напетих односа између Запада и Русије тај корак изгледа као још једно упозорење Москви да не заоштрава ситуацију на границама са балтичким републикама.

Међутим, чак и поред недавног филма Би-Би-Си-ја о томе како жариште конфликта у источној Летонији прераста у Трећи светски рат, ипак се не може рећи да Русија и у стварности, а не само у филму представља опасност на Балтику. Штавише, становништво једног дела европских земаља одавно се противи пребацивању трупа на Исток. Какве могућности тај корак пружа Северноатлантској алијанси? То питање је актуелно поготово сада, када је после две године први пут одржана седница Савета Русија – НАТО, и када на њој није дошло до одмрзавања односа између Москве и западних савезника. Напротив, испоставило се да дијалог у овој фази односа не даје никакве резултате.

Шта се крије иза одлуке НАТО-а да пошаље трупе на руске границе?

У овом тренутку реч је о слању четири батаљона (два америчка, један немачки и један британски) у Естонију, Летонију, Литванију и Пољску. Засада је само Берлин саопштио да ће трупе које шаље највероватније бити размештене у Литванији. Још увек није познато где ће бити стациониране друге јединице.

Балтичке земље су после уласка у НАТО 2004. године добиле прилично поуздане гаранције своје безбедности. Будући да ниједна од три бивше совјетске републике није имала савремену борбену авијацију, у њиховом ваздушном простору од 2004. године дејствује мисија НАТО-а за заштиту балтичког неба. У почетку су у ваздухопловној бази Зокњај у Литванији била базирана 4 ловачка авиона, да би се 2016. године њихов број повећао на 18 летелица. Поред литванске базе, Алијанса је почела да експлоатише и естонску ваздухопловну базу Емери.

У балтичке земље су 2014-2015. године у више наврата упућиване и копнене трупе са тенковима и другом тешком техником. Оне су углавном учествовале у маневрима извођеним на територији ових земаља. Сценарио многих војних вежби је био заправо супротстављање агресији Русије.

На пример, у маневрима Steadfast Jazz -2013, и Steadfast Jazz -2015 учествовало је преко 6.000 војника НАТО-а. Истина, они у овим републикама нису остали трајно. Са друге стране, почетком 2016. године Европска команда Оружаних снага САД (EUCOM) обнародовала је обновљену варијанту војне стратегије у Европи, у којој се приоритет даје „одвраћању агресије Русије“. Поменути маневри омогућавају НАТО-у да ефикасно увежбава брзо пребацивање трупа на Балтик и координацију њихових дејстава.

Управо на основу анализе тих војних вежби поједини аналитичари (RAND Corporation) су изјавили да ће руској армији бити потребно 36 до 60 часова како би сломила отпор снага НАТО-а и заузела балтичке престонице, док ће НАТО-у требати најмање 72 часа да на ратиште пребаци снаге за брзо реаговање базиране у Европи. Таква прогноза не улива нимало оптимизма Западу, јер у случају брзог пребацивања трупа неколико часова може имати пресудан значај за одбијање агресије.

Треба имати у виду да је руски војни контингент на северозападу Русије знатно већи од трупа Северноатлантске алијансе у региону. Поред тога, почетком 2016. године министар одбране Русије Сергеј Шојгу саопштио је да ће до краја године на западном правцу бити формиране три нове дивизије (у зависности од рода војске бројно стање тих дивизија може бити веће од 16.000 људи).

У таквом контексту дејства НАТО-а усмерена на јачање свог контингента на Балтику изгледају само као узвратна мера, и то прилично асиметрична. Ако би Вашингтон и његови савезници у НАТО-у заиста страховали од напада Русије на Балтик, требало би да у балтичким земљама разместе бар једну дивизију.

Међутим, тешко да се може говорити о било каквој стварној опасности коју би Русија представљала за Летонију и Естонију, а утолико пре за Литванију и Пољску. У бившим совјетским републикама Кремљ има сасвим конкретне интересе који никако не могу угрозити суверенитет тих земаља. Пре свега, Русија би хтела да обезбеди права становника којима је матерњи језик руски. То се највише тиче проблема регионалних језика и добијања држављанства. Друго, Москва жели да издејствује побољшање копненог саобраћаја између балтичких земаља и Калињинграда, који се налази у истоименом руском региону окруженом Балтичким морем са једне, и Пољском и Литванијом са друге стране.

Осим тога, тешко да ће Русија напасти балтичке земље, јер таква агресија може изазвати међусобне нуклеарне нападе као што је приказано у филму Би-Би-Си-ја „World war Three: Inside the War Room”, у коме су редитељи инсценирали напад Русије на Литванију са свим последицама. Заиста, у случају хипотетичког конфликта земље ће бити принуђене да примене нуклеарни потенцијал већ у првој фази рата. Ни Москва ни Вашингтон не искључују примену тактичког нукларног оружја. Међутим, управо то оружје је фактор одвраћања захваљујући коме није реално очекивати напад Русије на балтичке земље, а самим тим ни отворену конфронтацију Русије и Северноатлантске алијансе.

Према томе, може се претпоставити да прави разлог знатног појачања НАТО-а на територији балтичких земаља има политичку позадину. Такав потез доприноси евроатлантској интеграцији, јер демонстрира спремност водећих држава Алијансе – САД, Немачке и Велике Британије – да дејствују удруженим снагама.

Како јачање војног присуства НАТО-а на Балтику утиче на Пољску, Летонију и Литванију?

Уједно се тим потезом приморава Кремљ да заузме оштрији став према земљама које су пребациле трупе на руску границу. Ту се пре свега ради о Немачкој, будући да је канцеларка Ангела Меркел још пре неколико дана, после сусрета са председником САД Бараком Обамом у Хановеру, наизглед мало ублажила реторику говорећи о принципијелној могућности укидања антируских санкција.

Поред тога, британска влада може приказати слање британских трупа у балтичке земље као одлучну меру подршке безбедности у Европи, што ће допринети јачању позиција британске владе пред гласање о изласку Велике Британије из ЕУ, планираном за јун ове године.

Штавише, упућивање додатних војних снага у балтичке земље појачаће позиције националиста који су на власти у тим земљама, и који активно експлоатишу тезу о руској војној опасности. Подсећамо да је естонски премијер Таави Роивас недавно за потребе снимања свог предизборног спота изабрао писту аеродрома Емери над којом су ниско летели ловачки авиони НАТО-а. По мишљењу политичких технолога владајуће естонске Партије реформи, на тај начин је требало да се бирачима демонстрирају заслуге активне владе за јачање безбедности земље.

Истина, пребацивање трупа НАТО-а доноси балтичким земљама и непријатно изненађење, које локални политичари „заборављају” да помену. Наиме, одбрана земље много кошта, и мада Вашингтон, Берлин и Лондон својим војницима обезбеђују новчану надокнаду, ипак ће највећи део трошкова за одржавање неопходне војне инфраструктуре сносити Талин, Рига и Вилњус.

Балтичке републике су морале уложити велика средства у реновирање ваздухопловних база у Емерију и Зокњају. Конкретно, само током протекле три године Талин је био принуђен да у Емери уложи 70 милиона евра. Летонце, Литванце и Естонце ће скупо коштати и размештање 4.000 војника, с обзиром да су ти војници навикли на висок животни стандард, на исхрану и здравствене услуге на нивоу својственом водећим силама НАТО-а.

Одговор Кремља

Према томе, нови корак НАТО-а у виду пребацивања огромног броја војника у балтичке земље Кремљ ће највероватније схватити као још једну провокацију, која ће само појачати напетост. Потези НАТО-а захтевају да Русија на неки начин одговори. На пример, да организује додатне и скупе маневре на западу земље или да постави нове системе тактичких ракета окренуте у правцу нових јединица НАТО-а.

Другим речима, ради се о новом кругу у трци у наоружавању, на који Запад провоцира Москву. У доба Хладног рата то је имало ефекта и омогућило је да се пољуља совјетска економија. Да ли ће и сада ефекат бити исти? Европски савезници Вашингтона имају сувише својих проблема да би равноправно са Америком учествовали у јачању НАТО-а на источним границама. Вашингтон такође засада није испољио жељу да шаље крупне војне контингенте преко океана. Уосталом, мења се и јавно мњење, иако се већ две године чине покушаји да се оно заплаши Русијом.

Кремљ, као што видимо, не напада Пољску и не окупира балтичке земље. Штавише, војни конфликт није оно ка чему тежи руски председник Владимир Путин. Па ипак, чак и минимално повећање претње од стране Алијансе на руским границама може битно да наруши руски дијалог са Европском унијом, а у том дијалогу се постепено примећују позитивни моменти. На пример, недавно се француски парламент изјаснио за укидање антируских санкција. Све више европских политичара се изјашњава у корист тог потеза. Међутим, дијалог може поново бити доведен у питање новим кораком Москве у правцу јачања руске одбрамбене моћи.

Артјом Курејев је експерт истраживачког центра (think tank) Helsinki+ који стаје у заштиту интереса Руса у балтичким државама.

Росијскаја газета. Сва права задржана.