Зашто је Западу потребан „страх од Русије”?

Илустрација: Алексеј Иорш

Илустрација: Алексеј Иорш

Два генерала из америчког војног врха истакла су почетком маја потребу за „одвраћањем Москве” и, ради достизања тог циља, јачањем војног потенцијала. Један од њих је то говорио у име САД, а други у име целе Северноатлантске војне алијансе. Постоји мишљење да се на тај начин врше припреме за промену односа снага у Источној Европи у корист Запада.

Изјаве двојице генерала, Данфорда и Скапаротија, део су „игре нерава” усмерене на преиспитивање Основног акта Русија – НАТО из 1997. године. Наиме, ближи се 20. годишњица тог документа, а у мају 2017. ће бити потребно да се он продужи потписивањем неког новог споразума.

Москва је 1997. године потписала тај документ јер су у њему била прописана правила узајамних односа Русије и НАТО-а у Источној Европи, и јер је НАТО на тај начин потврдио да нема намеру да стационира крупне војне контингенте и нуклеарно оружје на територији својих нових, источноевропских чланица. Ради се о томе да је Русија и током 1990-их била против ширења НАТО-а на исток, те је на овај начин Алијанса покушала да ублажи узнемиреност Москве изазвану експанзијом западног војног блока до самих граница Руске Федерације.

Позив на ревизију Основног акта

Сада, после конфликта у Украјини, НАТО је пожелео да ревидира Основни акт. Све је почело тако што је на самиту НАТО-а у Велсу, у септембру 2014. године, одлучено да се у Источној Европи разместе додатни војни контингенти, чиме је прекршен Основни акт, мада Алијанса тврди да ће се ти контингенти ротирати и зато их, наводно, не треба третирати као трајно размештање трупа. Основни акт забрањује НАТО-у да ствара сталне војне базе око руске територије.

Пољска се, на пример, као чланица Алијансе већ изјаснила да јој Основни акт у његовом садашњем облику не одговара. Поставља се питање какав документ ће бити усвојен уместо постојећег. Русија би желела да потпише нови споразум у коме би била прописана демилитаризација територије источноевропских чланица НАТО-а. Москва, међутим, схвата да Алијанса неће то прихватити, и зато од априла 2015. године предлаже другу варијанту – потписивање споразума који гарантује неутралан статус и неразмештање војних контингената на територији четири државе на граници са Русијом. Реч је о Финској, Украјини, Молдавији и Грузији. Међународно право познаје преседане „наметнуте неутралности”, рецимо четворострани споразум држава-победница о статусу Аустрије из 1955. године. НАТО, међутим, по свему судећи неће прихватити ни тај предлог.

Напета игра нерава

У току је игра нерава: ко ће кога приморати на потписивање новог документа. У оптицају је неколико сценарија. На пример, уколико дође до неког сукоба попут конфликта у Јужној Осетији 2008. године, можемо остати без икаквог споразума.

Друга варијанта је да постигнемо споразум о демилитаризацији балтичко-црномор ског региона. Међутим, ако такав споразум и буде постигнут, он ће највероватније бити схваћен доста условно. На пример, Американци ће изјавити да немају намеру да приме четири суседа Русије у НАТО, с тим што се та намера касније ипак може појавити, и тада ће поменутим државама бити додељен статус Major non-NATO A lly. У том случају ће Америка фактички прогурати варијанту која њој одговара.

Трећи сценарио је да ипак усагласимо документ којим се прописују мере о неразмештању крупних војних контингената у овом региону. Могуће је да ће то бити повратак на полузаборављени Бечки документ о мерама за јачање поверења и безбедности у Европи, који је постао саставни део Хелсиншског договора из 1975. године. Ако не буде реализован први сценарио, онда нам предстоји напета игра нерава, као и улагање још већих напора у израду новог документа до маја 2017. године.

Технолошка ограничења

Када је реч конкретно о Данфордовим изјавама, који тврди да је Америци за одвраћање Русије потребно ново наоружање, укључујући и оружје у космосу и сајбер-простору, онда је јасно да се ради о дугорочним пројектима. То није питање наредног трогодишњег периода, него наредних 10-15 година, и то у најповољнијим околностима.

Управо то је детаљ већ поменуте игре нерава. Ту је тешко говорити о некаквој трци у наоружавању. Војне фабрике нису преоптерећене, нити има значајног напретка у стварању нових типова наоружања. Штавише, садашњи научнотехнолошки ниво и не омогућава стварање таквих врста наоружања, мада су задаци везани за њихову израду формулисани још 2006. године у Националној космичкој политици председника Буша Млађег.

Алексеј Фењенко, доцент Факултета за светску политику Московског државног универзитета.

Росијскаја газета. Сва права задржана.