Зашто је Западу потребан „страх од Русије”?

Илустрација: Алексеј Иорш

Илустрација: Алексеј Иорш

Два генерала из америчког војног врха истакла су почетком маја потребу за „одвраћањем Москве” и, ради достизања тог циља, јачањем војног потенцијала. Један од њих је то говорио у име САД, а други у име целе Северноатлантске војне алијансе. Постоји мишљење да се на тај начин врше припреме за промену односа снага у Источној Европи у корист Запада.

Изјаве двојице генерала, Данфорда и Скапаротија, део су „игре нерава” усмерене на преиспитивање Основног акта Русија – НАТО из 1997. године. Наиме, ближи се 20. годишњица тог документа, а у мају 2017. ће бити потребно да се он продужи потписивањем неког новог споразума.

Москва је 1997. године потписала тај документ јер су у њему била прописана правила узајамних односа Русије и НАТО-а у Источној Европи, и јер је НАТО на тај начин потврдио да нема намеру да стационира крупне војне контингенте и нуклеарно оружје на територији својих нових, источноевропских чланица. Ради се о томе да је Русија и током 1990-их била против ширења НАТО-а на исток, те је на овај начин Алијанса покушала да ублажи узнемиреност Москве изазвану експанзијом западног војног блока до самих граница Руске Федерације.

Позив на ревизију Основног акта

Сада, после конфликта у Украјини, НАТО је пожелео да ревидира Основни акт. Све је почело тако што је на самиту НАТО-а у Велсу, у септембру 2014. године, одлучено да се у Источној Европи разместе додатни војни контингенти, чиме је прекршен Основни акт, мада Алијанса тврди да ће се ти контингенти ротирати и зато их, наводно, не треба третирати као трајно размештање трупа. Основни акт забрањује НАТО-у да ствара сталне војне базе око руске територије.

Пољска се, на пример, као чланица Алијансе већ изјаснила да јој Основни акт у његовом садашњем облику не одговара. Поставља се питање какав документ ће бити усвојен уместо постојећег. Русија би желела да потпише нови споразум у коме би била прописана демилитаризација територије источноевропских чланица НАТО-а. Москва, међутим, схвата да Алијанса неће то прихватити, и зато од априла 2015. године предлаже другу варијанту – потписивање споразума који гарантује неутралан статус и неразмештање војних контингената на територији четири државе на граници са Русијом. Реч је о Финској, Украјини, Молдавији и Грузији. Међународно право познаје преседане „наметнуте неутралности”, рецимо четворострани споразум држава-победница о статусу Аустрије из 1955. године. НАТО, међутим, по свему судећи неће прихватити ни тај предлог.

Напета игра нерава

У току је игра нерава: ко ће кога приморати на потписивање новог документа. У оптицају је неколико сценарија. На пример, уколико дође до неког сукоба попут конфликта у Јужној Осетији 2008. године, можемо остати без икаквог споразума.

Друга варијанта је да постигнемо споразум о демилитаризацији балтичко-црномор ског региона. Међутим, ако такав споразум и буде постигнут, он ће највероватније бити схваћен доста условно. На пример, Американци ће изјавити да немају намеру да приме четири суседа Русије у НАТО, с тим што се та намера касније ипак може појавити, и тада ће поменутим државама бити додељен статус Major non-NATO A lly. У том случају ће Америка фактички прогурати варијанту која њој одговара.

Трећи сценарио је да ипак усагласимо документ којим се прописују мере о неразмештању крупних војних контингената у овом региону. Могуће је да ће то бити повратак на полузаборављени Бечки документ о мерама за јачање поверења и безбедности у Европи, који је постао саставни део Хелсиншског договора из 1975. године. Ако не буде реализован први сценарио, онда нам предстоји напета игра нерава, као и улагање још већих напора у израду новог документа до маја 2017. године.

Технолошка ограничења

Када је реч конкретно о Данфордовим изјавама, који тврди да је Америци за одвраћање Русије потребно ново наоружање, укључујући и оружје у космосу и сајбер-простору, онда је јасно да се ради о дугорочним пројектима. То није питање наредног трогодишњег периода, него наредних 10-15 година, и то у најповољнијим околностима.

Управо то је детаљ већ поменуте игре нерава. Ту је тешко говорити о некаквој трци у наоружавању. Војне фабрике нису преоптерећене, нити има значајног напретка у стварању нових типова наоружања. Штавише, садашњи научнотехнолошки ниво и не омогућава стварање таквих врста наоружања, мада су задаци везани за њихову израду формулисани још 2006. године у Националној космичкој политици председника Буша Млађег.

Алексеј Фењенко, доцент Факултета за светску политику Московског државног универзитета.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“