Зашто су турски војни кругови хтели да свргну Ердогана?

Reuters
После ноћашњег неуспелог војног пуча у Турској постало је јасно једно: ово је врло тежак ударац за ауторитет председника Реџепа Ердогана и исламистичке Странке правде и развоја на чијем је он челу. У Турској није било војног пуча од 1980, тј. целих 36 година, а сада га је господин Ердоган испровоцирао, гурнувши земљу у хаос и пољуљавши њен престиж на међународној политичкој сцени. Зашто су војни кругови одлучили да се окрену против турског руководства?

Прво, постоји крајње озбиљан идеолошки конфликт између актуелне исламистичке власти и армије која се у народу доживљава као гарант грађанског карактера турске државе. Председник Ердоган је спроводио политику лагане, али неумољиве исламизације, и дуго се чинило да је он у поменутом конфликту однео победу и сузбио отпор генерала, приморавши их да се помире са одбацивањем грађанских принципа Кемала Ататурка, и да се ослободио „пете колоне” у редовима оружаних снага тако што је „очистио” официрске кругове помоћу читаве серије крупних судских процеса. Испоставило се, међутим, да то није тако.

Друго, са гледишта многих грађана Турске и знатног дела њене елите, председник сноси одговорност за дестабилизацију у унутрашњој политици земље. Друштво је подељено, што су посведочили и масовни протести 2013. године. Власт, међутим, упорно одбија да саслуша своје опоненте и брине само о социјалним потребама својих сопствених бирача, који чине отприлике половину становништва.

Треће, председник Ердоган је фактички испровоцирао обнављање грађанског рата у турском Курдистану. Управо су његови потези, по мишљењу многих турских политичара и самих Курда, проузроковали наглу ескалацију борбених дејстава и анулирали вишегодишње напоре на путу ка мирном дијалогу. Услед тога је земља сада захваћена ратом, за који пре само пар година није било ни разлога ни предуслова.

Четврто, када је реч о спољној политици, турско руководство је успело да поквари односе практично са свим кључним политичким актерима у свету и у региону. Дипломатски биланс владавине председника Ердогана је депримирајући. У Сирији се догађаји уопште не одвијају по оном сценарију који је очекивала Анкара. У Египту је свргнут са власти исламиста Мухамед Мурси, Ердоганов штићеник. Покварени су односи и са Европском унијом, што је посведочила и Немачка признањем геноцида над Јерменима 1915, као и пренаглашени револт турског лидера тим поводом. Анкара практично нема шансе да постане чланица Европске уније у догледној будућности, а турско руководство већ неколико деценија тежи управо ка том циљу. Курдско питање је изазвало озбиљна трвења са Америком, а обарање руског бомбардера је проузроковало незапамћену кризу у савременим односима са Русијом, која се непосредно пре тога доживљавала као кључни партнер Турске. Анкара је својевремено прокламовала принцип „никаквих проблема са суседима”, а данас практично нема ниједног савезника у региону, изузев можда Азербејџана.

Све те околности су, по свему судећи, подстакле противнике турског председника да предузму одлучне кораке. Један део војног врха је могао доћи до закључка да је дошло време за спасавање Турске од човека који својом политиком руши земљу и води је у раскол, а можда и у распад.

Оригиналну верзију чланка прочитајте овде

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“