Тешко да ће Русија и Турска постати стратешки партнери

Од руско-турског помирења, потврђеног самитом у Санкт Петербургу, не треба очекивати превише, нити по том питању треба гајити илузије. У односима између Москве и Анкаре има сувише много проблема и великих неслагања да би се говорило о „стратешкој алијанси” између Русије и Турске, као што то већ чине поједини коментатори.

1. Први и највећи такав проблем су дијаметрално супротни ставови према сиријском конфликту. Владимир Путин је на страни Башара Асада, а Реџеп Ердоган тежи да га што пре свргне са власти. По том питању се ништа није променило. Анкара није престала са пружањем подршке одредима сиријске опозиције, истим оним одредима који сада нападају Алепо и које бомбардује руска авијација. Не треба заборавити да су управо неслагања око Сирије изазвала велику кризу у билатералним односима после обарања руског бомбардера у новембру прошле године. Та неслагања су и даље присутна.

2. Други проблем је однос према Курдима. Он је такође везан за сиријски рат. Припаднике курдских наоружаних одреда који се боре у Сирији против исламских екстремиста Анкара третира као непријатеље, сепаратисте и сараднике „терориста” из Радничке партије Курдистана, са којима је Ердоган заратио. Москва, напротив, доживљава сиријске Курде као потенцијалне савезнике, а и са турским Курдима има традиционално добре односе.

3. Трећи проблем је везан за јерменско-азербејџански конфликт. И поред све одмерености изјава Москве и подједнаке дистанце на којој се она држи од једних и других, ипак се Русија у свету доживљава као савезница Јерменије, са којом има партнерске односе у оквиру Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ). Што се тиче Турске, она чак и не покушава да се прикаже као објективна и непристрасна. Анкара је недвосмислено на страни Бакуа.

4. Четврти проблем се такође тиче постсовјетског простора. Анкара има јаке позиције у републикама бившег СССР-а где живе турански народи (а то су, поред Азербејџана, Узбекистан, Казахстан, Киргизија и Туркменија), и самим тим је на поменутом терену геополитичка конкуренција Москви. Посебна и такође веома болна тема је турски продор у „братске” републике Руске Федерације где такође живе турански народи.

5. Пети проблем је чињеница да на територији Турске неометано делују организације, како севернокавкаске, тако и кримскотатарске, које не скривају своје непријатељство према Русији. Оне се ослањају на подршку утицајних и многобројних дијаспора, тако да би се председник Ердоган морао суочити са озбиљном конфронтацијом унутар Турске ако би чак и хтео да уклони ту сметњу у односима са РФ.

6. Шести проблем је неповерење. Инцидент са обарањем авиона се у Москви јавно више не помиње. Али он није заборављен, као што нису заборављене ни прилично ратоборне изјаве које су одмах после инцидента давали турски званичници, укључујући и самог Ердогана. Било би чудно ако Москва после обарања Су-24 не би извела одговарајуће закључке о поузданости и предвидивости турског руководства.

И најзад, седми проблем је у томе што је садашње зближавање у великој мери изнуђено. Запад је резервисан према Москви, а однедавно и према Анкари, тј. дистанцира се и од Русије и од Турске. У тој ситуацији је потпуно природно потражити алтернативног партнера и пробити међународну изолацију. Међутим, ако се односи Турске са САД и ЕУ нормализују, нико не може гарантовати да ће се она и даље ослањати на Русију и да ће реализовати пројекте попут „Турског тока”.

Према томе, засада је неумесно говорити о стратешком партнерству између Москве и Анкаре. Пре би се могло говорити о имитацији таквог партнерства. Међутим, садашње помирење је ипак огроман напредак у поређењу са балансирањем на ивици оружаног конфликта које смо имали пре само пола године. Тај напредак улива наду да ће стране покушати да реше бар неке од набројаних проблема.

Детаљније прочитајте овде. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.