Шта се крије иза споразума Русије и Ирана?

mil.ru
Чињеница да руска авијација сада користи иранску ваздухопловну базу означава почетак нове рунде у борби за политички исход сиријског конфликта, у коме учесницима руке више неће бити везане ранијим обавезама и сценаријима. Међутим, још увек се не може говорити о правом војном савезу између Русије и Ирана.

Размештање руских војних авиона на иранској ваздухопловној бази Хамадан није нимало случајан потез, и тај потез није везан искључиво за ослобађање Алепа. Том кораку је претходио читав низ догађаја који сведоче о стварању потпуно новог контекста у источном делу Блиског истока. Један од њих је сусрет „каспијских” лидера у Бакуу, на коме је економска сарадња Русије, Ирана и Азербејџана подигнута на нови ниво. Други такав догађај је долазак турског председника Ердогана у Санкт Петербург, чиме је битно смањена тензија у билатералним односима двеју земаља.Трећи је интензивирање руско-иранске економске сарадње, пре свега у сфери саобраћаја и енергетике.

Другим речима, још пре реализације руско-иранског договора о коришћењу базе Москва је већ обезбедила поуздану политичку позадину и пакет споразума са Ираном у економској и социјалној сфери. Према томе, потез од тако великог војнополитичког значаја заправо је природан корак који показује да Русија и Иран преузимају иницијативу и у сиријском конфликту, али и на целом Блиском истоку.

Ко губи, а ко добија?

У новонасталој ситуацији Америка је свакако на губитку.

Руско-ирански договор о коришћењу ваздухопловне базе Хамадан сведочи о томе да Москва у овом тренутку не доживљава руско-америчке односе као толико велики приоритет ради којег вреди жртвовати чак и тактичка достигнућа и позиције. То је уједно сведочанство да је „медени месец” у иранско-америчким односима окончан, и то са високим степеном неповерења према политици Вашингтона и према могућности САД да утичу на Саудијску Арабију као своју најближу савезницу.

Американци треба да се припреме за евентуални губитак „права вета” на развој политичких и војнополитичких односа са Ираном, и то не само када је реч о Русији, него и у погледу других земаља.

Поврх свега, пристанак Ирана да се на његовој територији размести руски војни контингент значи да иранске власти схватају колико је за развој Ирана као регионалног „центра моћи” важно решити сиријски конфликт, али под сопственим условима, а не под условима који одговарају Западу.

Америка треба да криви саму себе, јер није била спремна да сагледа „границе компромиса” својих партнера, односно ривала. Индикативно је да је и Кина после размештања руске авијације на бази у Хамадану донела, чини се, принципијелну одлуку о пружању шире подршке Асаду, а познато је да су се кинеске власти дуго уздржавале од директног учешћа у сиријском конфликту. Ту заправо и није толико битна подршка актуелној сиријској власти као таквој, колико жеља Кине да учествује у будућим политичким и економским процесима.

Сигнали

Када је реч о политичким, или боље речено војнополитичким сигналима које Русија шаље покретањем операције са територије Ирана, вероватно се они могу свести на три момента.

Први је тај што Москва даје до знања Вашингтону да руско-иранско партнерство третира као свој стратешки приоритет и да ће га развијати чак и у оним сферама које САД доживљавају као „сиву зону” са гледишта раније постигнутих међународних споразума везаних за Иран. То не значи да Москва у потпуности одустаје од стратегије Савета безбедности усмерене на сузбијање политичких и војних амбиција Ирана (што се сматрало резултатом консензуса), али је свакако у току очигледна ревизија те политике. А ако садашње искуство сарадње буде успешно, није искључено да ће уследити нови помаци, који могу резултирати невиђеним зближавањем Москве и Техерана.

Други моменат: Русија је разочарна политиком коју спроводе САД приликом идентификовања „умерене” и „неумерене” опозиције. Ставови Вашингтона нису увек јасни, што већ неколико месеци све више иритира Москву, и то је такође очигледно. Вероватно се може рећи да је Америка потпуно погрешно проценила, тј. преценила спремност Москве да се ценка око списка терористичких организација. Та погрешна процена може битно ослабити позиције организација „на терену” (тј. на сиријским фронтовима) које се оријентишу на САД, а самим тим и њихове позиције у будућем мировном процесу. У сваком случају, ако Русија и Асад уз учешће Иранаца постигну битан напредак у Алепу, ранији модел преговарачког процеса ће морати да се мења, јер велики број организација које САД третирају као умерену опозицију неће имати посебног значаја у самој Сирији.

Треће: за Русију је приоритетан коначни слом сиријские „опозиције” у Алепу. Ради тога је Москва спремна да бар привремено жртвује контакте са САД и ЕУ по сиријском питању. Размештање руске авијације у Хамадану и интензивирање бомбардовања „опозиције” у Алепу није само покушај да се Западу покаже неки нови адут у политичком поткусуравању. Сасвим је могуће да се иза тог потеза скрива разочарање у саму могућност политичког дијалога са садашњом Белом кућом и спремност да се дијалог одложи док се у Вашингтону не формира нова администрација.

Аутор је експерт за политикологију, професор Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије”

Росијскаја газета. Сва права задржана.