Дипломатија је немоћна

TAСС
Споразум о прекиду ватре у Сирији је пропао. Вишемесечни напори дипломата су уложени узалуд. Страсти се поново узбуркавају, а заседање Савета безбедности УН обележено је демаршима и оптужбама за ратне злочине, које се сада упућују директно Русији. Већ смо навикли на информационо-пропагандистичке нападе, али је чињеница да се усред разнобојног политичког окружења одиграва права трагедија. Алепо је и даље кланица у којој се као таоци држе десетине хиљада људи. Тешко је оставити по страни тај хуманитарни кошмар и хладнокрвно анализирати ситуацију. Па ипак се треба запитати зашто никоме не полази за руком да реши ситуацију у Сирији.

Сиријска криза је стециште свих могућих супротности. „Арапско пролеће“ је у Сирији почело у виду протеста незадовољних група грађана, али за пет година конфликт је прерастао у посредан сукоб двеју војних суперсила – Русије и САД. У међувремену се много тога дешавало. Било је грубих грешака и непрофесионалних дејстава сиријских власти, а дошло је и до радикализације конфронтације унутар Сирије. Све више се мешају спољне силе. У првој фази су то биле суседне земље, које су тежиле да остваре своје циљеве на рачун Сирије. То се одигравало у контексту предубеђеног става Запада, где са априори сматрало да су „тежње народа“ легитимне, а дејства легитимно признатих власти нису.

Све је то изазвало бурну ескалацију регионалне конфронтације и борбе за утицај, јер су после догађаја са почетка 21. века истовремено дестабилизоване три кључне државе арапског света: Ирак, Египат и Сирија. Регионалне блискоисточне силе су успеле да „подгреју“ кризу и подигну је на општерегионални ниво, доприневши појави моћног антисемитског терористичког покрета, али нису биле у стању да реше проблем. Тако је ред дошао на крупне играче – Москву и Вашингтон. Европска унија у целини, и европске државе појединачно, не представљају никакву самосталну снагу у сиријском конфликту (мада се у почетку сматрало да ће оне имати одлучујујћу улогу јер за њих проблеми Блиског истока представљају изазов). Кина, која претендује на глобалну улогу, засада очигледно није спремна да се умеша. Тако је и дошло до још једног руско-америчког клинча у коме је Сирија више озбиљан повод за одмеравање снага и могућности него главно бојно поље.

Међусобно поверење је равно нули. Додуше, то није плод сиријског случаја него читавог периода који је уследио после Хладног рата. У таквим условима је постизање споразума хипотетички могуће само у једном случају: ако је сваки, па и најмањи корак, прописан крајње детаљно и фиксиран у документима, и уколико се ти кораци доследно спроводе. Такав покушај је, по свему судећи, предузет у последњем споразуму (он се чува у тајности). Али проблем је у броју страна од којих зависи реализација тог споразума. У претходној фази (на пример, крајем прошле и почетком ове године, пре него што је почела реализација претходног плана) највећа препрека је био став регионалних сила – Турске, Саудијске Арабије и Ирана. Њих практично није било могуће уклопити у руско-америчку једначину. Сада далеко већи проблем представља однос двеју суперсила према својим клијентима унутар саме Сирије.

САД не могу да размрсе клупко својих веза са разним опозиционим групама, не могу да дефинишу критеријуме „умерености“. Границе између „одговорних“ и екстремиста су тешко ухватљиве. Покушаји да се ојачају „добри“ и изолују „лоши“ дају супротан резултат. Русија има другу дилему. Асадове снаге су исцрпљене, и чак уз моћну спољну подршку не успевају да обаве свој део посла, ни у војном, ни у политичком смислу. Познато је да се руска политика у Сирији и на Блиском истоку (и не само на Блиском истоку) заснива на једном основном постулату, а он гласи да је стабилизација немогућа без јачања легитимних власти, какве год да су, јер се само на таквом темељу може градити усавршена државност. Али шта да се ради ако власти немају довољно ресурса, ако се више не могу учврстити онолико колико је потребно?

Довољно је погледати на карту града Алепа где су уцртане измешане зоне које контролишу различите групе да би се схватило како линија раздвајања, која сада треба да се уцрта, уопште и не може бити дефинисана. Такав случај смо већ имали на истоку Украјине пре две године: да би се обуставила борбена дејства потребно је да обе стране схвате, прво, да новонастале „границе“ није могуће „побољшати“ силом, и друго, да су оне довољно чврсте и могу се бранити. Ако такво схватање не постоји, онда ће се покушаји корекције положаја у своју корист неизбежно настављати у недоглед и саботирати све споразуме.

Задатак сукобљених група је да се спољни партнери доведу у такву ситуацију да више не могу да одступе. Међутим, ако су сами покровитељи изнутра подељени, као што је сада случај у Сједињеним Америчким Државама, онда нема наде да се може постићи било какав договор. Нема сврхе очекивати некакав јаснији став све до формирања нове администрације Беле куће (а то ће бити најраније у пролеће идуће године). Све што следи после тога је непредвидиво, независно од тога ко ће победити на председничким изборима у САД. Америка генерално гледано не зна шта да ради са Блиским истоком. Једно се може рећи са сигурношћу: сваком америчком председнику одговара да се Русија дубоко и трајно заглиби на том подручју. Ми међутим, никако не бисмо желели да им пружимо то задовољство.

Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Россия в глобальной политике“, председник Савета за спољну и одбрамбену политику, директор за науку у клубу „Валдај“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.