Амерички избори: приче из костурнице

Getty Images
Изненадио сам се када сам сазнао да је мој школски друг, који већ 25 година живи у Калифорнији, изненада почео да прати политику. Пола века је живео без политике, тј. она га уопште није интересовала – ни у СССР-у, где смо заједно одрасли и школовали се, ни у САД, где је отпутовао у јануару 1992. године не осетивши све чари руског политичког урагана. Био је потпуно задовољан својим животом у компјутерском свету Силиконске долине. Тако је било донедавно... А сада се све променило и Миша се спрема да иде на изборе.

Упитах га за кога ће да гласа, а он ме засу читавом тирадом псовки упућених главним кандидатима, тј. и „њему“ и „њој“. Укратко: „нећу ваљда за њих”... Значи, или за либертаријанце, или за зелене, или за било кога другог, само не за Доналда Трампа и Хилари Клинтон. На крају је уследило нешто што нисам могао замислити да ћу чути од мог некада аполитичног пријатеља: „Знам ја да ови немају шансе, али морам да изразим свој грађански став!“ Ето ти сад...

До избора је остало још недељу дана, кампања је достигла кулминацију, а све је и даље неизвесно. Пре две недеље, када су обнародоване вулгарне изјаве Доналда Трампа, чинило се да је кандидат републиканаца „завршио каријеру“, али ево, сада се већ унервозио демократски табор. Нема смисла бавити се предсказивањем резултата. Чини се, међутим, да ту и није ствар у презимену победника.

Директор ФБИ оптужен да ради за Путина

Френсис Фукујама, онај исти што је некад најавио крај историје, па је већ одавно признао да је мало пожурио са том прогнозом, недавно је написао: фантазмагоричност садашњих америчких избора требало би заправо да нас развесели. Тачно је да она одражава дубину кризе, али су то знаци очишћења, који обећавају препород и васкрсавање у новом облику. Оно што се сви сада утркују да окарактеришу као популизам, у ствари је буђење народне активности и сигнал политичкој елити који гласи: доста је било, време је за промене. То је, додуше, само једна страна медаље, тј. само „потражња“. Са друге стране не постоји одговарајућа „понуда”. Међутим, убрзо ће се неизбежно појавити лидери нове генерације. А они, чији је антирејтинг двоструко већи од њихове популарности (а то су оба садашња кандидата), нису ништа друго до фигуре прелазног периода.

Биће да је овога пута Фукујама у праву: амерички политички систем је у више наврата показао да се може обнављати, и увек је тај импулс потицао управо од друштва. Мењала се социјална структура, а политичка надградња јој се прилагођавала, пролазећи понекад кроз ломове и потресе. Нема разлога за сумњу да ће се то поново догодити, с тим што је сада питање колико ће та адаптација бити тешка. Недоумицу изазива само степен штете коју засада политичка машинерија сама себи наноси.

Путин: Русија не одговара на дрске оптужбе САД, али све има своје границе

Тешко је присетити се неке раније предизборне кампање толико сиромашне по садржају. Полемика је крајње персонификована, а међусобни напади крајње острвљени. Уместо плана деловања, или идејне садржине политичког програма, претресају се питања у којој мери је један или други кандидат способан (тачније, потпуно неспособан) да врши дужности председника и врховног команданта. Наравно, може се рачунати на то да ће бирачи брзо све заборавити, али кога год изабрали, биће то шеф државе који је у предизборној борби затрпан најодвратнијим могућим оптужбама.

Трамп, пре свега, изазива асоцијације са ликом одбојним у моралном смислу, јер га амерички медији неуморно промовишу управо у том светлу. Што се тиче Клинтонове, рекло би се да је она вешто избегла бујуцу прекора за Либију, за незаштићену електронску пошту и породични фонд, али у последњем тренутку је „у њеном орману” пронађен још један „леш”. Напади на њеног ривала више личе на изношење веома прљавог и смрдљивог веша, али су зато контранапад на Хилари и реакција њеног табора прави-правцати мртвачки плес. Алузије демократског табора да шеф ФБИ, који је поново покренуо „поштанску” истрагу, ради за Трампа или за Путина, већ подсећају на сасвим мрачна времена. Сатански смех Џозефа Макартија већ се разговетно чује из дубине пакла, јер нема сумње да се овај амерички сенатор управо тамо налази.

Како год да се заврше избори, после њих неће нестати сви проблеми америчких политичких кругова који су се испољили ове године. Страсти су такве и толико узбуркане да ће поларизација вероватно и даље бити све израженија. Сви говоре малтене о распаду Републиканске странке, која уместо да подржи свога кандидата тражи начин да се огради од њега. Међутим, ни код демократа ситуација није много боља. Они су успели да увуку Бернија Сандерса у групу која подржава Клинтонову, јер је тобоже отаџбина у опасности, али су инсајдерски подаци које је објавио Викиликс упечатљиво показали какви односи заиста владају међу демократама. Другим речима, независно од исхода гласања, Америка ће после њих морати да „вида ране“, али ће се наћи доста и оних који ће, напротив, пожелети да сипају соли на те ране, и да тако изразе своје незадовољство оним што се догађа.

Владимир Путин је у излагању на Валдајском форуму дао прилично оштру, па чак и помало увредљиву изјаву о Сједињеним Америчким Државама, када се запитао одакле потиче та психоза (да се у свему види руски траг) и да ли су САД велика сила или „банана република”. То је заиста оно што највише чуди, јер заиста је све то крајње нетипично за Америку, будући да се ради о земљи која је прилично, а понекад чак и превише самоуверена.

Њено садашње унутрашње стање најбоље се одражава кроз садашње стање светског поретка – оног истог поретка који су САД завеле по окончању Хладног рата. Сада ће се и то стање неизбежно променити.

Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Россия в глобальной политике“, председник Савета за спољну и одбрамбену политику, директор за науку у клубу „Валдај“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“